Search

Predmet istraživanja doktorske disertacije je zaštita potrošača sa širim osvrtom na zaštitu korisnika finansijskih usluga u eri digitalnog poslovanja. Reč je o ličnoj potrošnji građana koja, prema statističkim podacima učestvuje u BDP oko 70% Srbije, obuhvata kupovinu robe i/ili korišćenje usluga, uključujući i finansijske usluge. Istraživanja koja su proistekla iz ove disertacije ukazuju na to da domaći potrošači i korisnici finansijskih usluga, nisu u dovoljnoj meri zaštićeni ni u pogledu primene međunarodnih regulatornih okvira niti od strane postojećih institucija, ali ni i od pružaoca finansijskih usluga. U disertaciji se pošlo od obaveza Srbije koje je preuzela odredbama člana 78. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zaključenim sa Evropskom unijom (nadalje: EU), u kojima je utvrđena obaveza naše zemlje da usklađuje domaće propise o zaštiti potrošača sa propisima koji se donose u EU. Na neusaglašenu primenu propisa EU u našoj legislativi ukazuje i nedovoljno preuzimanje odredaba Direktive 93/13 o nepoštenim odredbama u potrošačkim ugovorima. Kao posledicu tog propusta u našoj zemlji imali smo oko 20.000 spornih ugovora o stambenim kreditima sa valutnom klauzulom indeksiranom u švajcarskim francima, koji su se našli pred domaćim sudovima. Polazeći od odredaba pomenute Direktive, odredbe u ugovorima koje su građani uzeli za kupovinu stanova uz pomenutu klauzulu, proglašene su ništavnim od strane Evropskog suda pravde 2017. godine, o čemu je više detalja dato u Prilogu disertacije broj 1– Studija slučaja (Case study). Kao epilog tog slučaja Skupština Srbije donela je poseban zakon - lex specialis, radi pokrića dela štete koju su pretrpeli građani po osnovu tih stambenih kredita, što je budžet Srbije koštalo oko 100 miliona evra. Drugi deo naknade štete građanima po osnovu pomenutih stambenih kredita pao je na komercijalne banke koje su odobravale te kredite.

Predmet ovog rada je značaj sekundardnih izvora prava EU na unapređenje pravne regulative Republike Srbije po pitanju obnovljivih izvora energije. Pod pojmom obnovljivi izvori energije se najčešće podrazumevaju hidroenergija, vetroenergija, geotermalna energija, solarna energija i bio energija. U ovom radu fokusiramo se na na tri vida obnovljivih izvora energije i njihove potencijale u Republici Srbiji tačnije, vetroenergiju, geotermalnu energiju i solarnu energija, kao i na pravne standarde koji se odnose na njihovo korišćenje u EU i Republici Srbiji. Danas postoje brojni problemi sa zahtevima i uslovima EU koji se odnose na usvajanje i implementaciju standarda o oblasti obnovljivih izvora, posebno onih koji su sadržani u EU Direktivi 2009/28/EC. Vlada Republike Srbije se obavezala da će povećati udeo obnovljivih izvora energije sa 21,2% na 27% već 2020 godine, ali uprkos proklamovanim ciljevima i usvojenom zakonodavnom okviru, Srbija još zaostaje za njihovom implementacijom.

Evropska unija nema svoju upravu. Uredbe i direktive Evropske unije i standardi koji iz njih proističu neposredno implementiraju državne uprave zemalja članica. Na putu evropskih integracija, Republika Srbija nalazi se pred ozbiljnim izazovom. Stacanje punopravnog članstva u EU, podrazumeva da srpska javna uprava u budućnosti mora posedovati administrativni kapacitet za pripremu novih zakona i drugih instrumenata javnih politika u određenim oblastim koji će biti usaglašeni sa standardima sadržanim u EU propisima. Međutim, administrativni kapacitet znači i da srpska javna uprava usvojene standarde, organizaciono, funkcionalno i kadrovski može i da realno sprovede. U ovom radu akcenat je stavljen na oblast zaštite od buke i ulogu srpske javne uprave u implementaciji evropskih standarda zaštite od buke, posebno u izradi strateške karte buke, kao i drugih strandarda koji proističu iz Direktive 2002/49 i drugih EU propisa u vezi sa procenom i upravljanjem bukom u životnoj sredini.