Search

Питање експресионистичког наслеђа у поетички вишеслојној савременој српској поезији остало је занемарено у нашој књижевној науци, иако је у питању један од њених највиталнијих традицијских токова. Отуда се отвара значајно поље истраживања бројних интертекстуалних веза и утицаја експресионистичке традиције у поезији најистакнутијих српских песника друге половине XX века (М. Павловић, С. Раичковић, И. В. Лалић, Б. Петровић, Љ. Симовић, А. Ристовић, Д. Смиљанић, Н. Тадић). Утицај експресионистичке поетике у њиховој поезији није био директан и очит, него дубоко и спонтано уткан у њихову самосвојну песничку визију, што ове песнике и чини већ признатим, савременим „класицима” наше поезије. Експресионистичка традиција активирана је у њиховој поезији на стваралачки нов, креативан начин, у постмодернистичком кључу и садејству са другим, често опречним традицијским токовима (од неосимболизма и неонадреализма, до дубинских наслага усменог и средњовековног наслеђа), што је стварало неочекиване интертекстуалне спојеве и нов песнички квалитет. На интертекстуалном и компаратистичком плану, уочавају се бројне духовно-поетичке сродности наших савремених песника са најзначајнијим експресионистичким ауторима у нашем и европском књижевном контексту (М. Црњански, Растко Петровић, Д. Васиљев, Г. Бен, Г. Тракл, Г. Хајм, Е. Ласкер-Шилер). И поред свих специфичности и разлика индивидуалних поетика ових песника, утврдили смо да у њиховој поезији долази до реактуализације готово свих експресионистичких топоса (топоса града, смрти, рата, апокалипсе, „живих мртваца”, космоса/хаоса, дисоцијације и подвојености субјекта, као и топоса божанско/сатанско). Проблематизујући ове експресионистичке топосе у новим књижевно-историјским и цивилизацијским околностима, наши савремени песници отварају бројна питања духовног, личног и колективног идентитета и опстанка човека на крају другог миленијума. Такође, у њиховом песништву издвојили смо низ кључних експресионистичких стилско-реторичких и обликовних поступака, међу којима је на првом месту поступак гротеске и дисторзије, симултаности, црног хумора, колажа и монтаже, дисоцијативног низања слика, одуховљења и апстраховања материје, као и поступак интертекстуалности и цитатности. Утицај експресионистичке поетике огледа се и на формалном плану, у смислу деструкције и деканонизације традиционалних родољубивих и религиозних жанрова, као и усмених, фолклорних облика басми, бајалица, ругалица, гатки. Долази до жанровских померања и преплитања различитих језичко-формалних модела, од традиционалних, класичних облика (најчешће сонета), до слободног стиха и модерног, неоавангардног поигравања језиком и формом песме, односно песме у прози (прозаиде). Истраживање експресионистичког наслеђа показује да су се из поетичке раслојености српског и европског експресионизма развиле и различите неоекспресионистичке струје нашег савременог песништва: критичка, (Љ. Симовић, Б. Петровић, делимично М. Павловић), неосуматраистичка (С. Раичковић), метафизичка (А. Ристовић, Д. Смиљанић), нихилистичка (Н. Тадић), религиозна (једним слојем свог песништва Иван В. Лалић и Новица Тадић). Експресионизам је тако у трајно наслеђе нашој савременој поезији оставио дух критичког преиспитивања свих досадашњих духовних, културних, књижевних, историјских тековина, „певање кризе”, расапа вредности и визију „сумрака човечанства”, намећући се као исходиште даљих, постмодернистичких трагања и преиспитивања граница и моћи певања. Pitanje ekspresionističkog nasleđa u poetički višeslojnoj savremenoj srpskoj poeziji ostalo je zanemareno u našoj književnoj nauci, iako je u pitanju jedan od njenih najvitalnijih tradicijskih tokova. Otuda se otvara značajno polje istraživanja brojnih intertekstualnih veza i uticaja ekspresionističke tradicije u poeziji najistaknutijih srpskih pesnika druge polovine XX veka (M. Pavlović, S. Raičković, I. V. Lalić, B. Petrović, LJ. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić). Uticaj ekspresionističke poetike u njihovoj poeziji nije bio direktan i očit, nego duboko i spontano utkan u njihovu samosvojnu pesničku viziju, što ove pesnike i čini već priznatim, savremenim „klasicima” naše poezije. Ekspresionistička tradicija aktivirana je u njihovoj poeziji na stvaralački nov, kreativan način, u postmodernističkom ključu i sadejstvu sa drugim, često oprečnim tradicijskim tokovima (od neosimbolizma i neonadrealizma, do dubinskih naslaga usmenog i srednjovekovnog nasleđa), što je stvaralo neočekivane intertekstualne spojeve i nov pesnički kvalitet. Na intertekstualnom i komparatističkom planu, uočavaju se brojne duhovno-poetičke srodnosti naših savremenih pesnika sa najznačajnijim ekspresionističkim autorima u našem i evropskom književnom kontekstu (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Ben, G. Trakl, G. Hajm, E. Lasker-Šiler). I pored svih specifičnosti i razlika individualnih poetika ovih pesnika, utvrdili smo da u njihovoj poeziji dolazi do reaktualizacije gotovo svih ekspresionističkih toposa (toposa grada, smrti, rata, apokalipse, „živih mrtvaca”, kosmosa/haosa, disocijacije i podvojenosti subjekta, kao i toposa božansko/satansko). Problematizujući ove ekspresionističke topose u novim književno-istorijskim i civilizacijskim okolnostima, naši savremeni pesnici otvaraju brojna pitanja duhovnog, ličnog i kolektivnog identiteta i opstanka čoveka na kraju drugog milenijuma. Takođe, u njihovom pesništvu izdvojili smo niz ključnih ekspresionističkih stilsko-retoričkih i oblikovnih postupaka, među kojima je na prvom mestu postupak groteske i distorzije, simultanosti, crnog humora, kolaža i montaže, disocijativnog nizanja slika, oduhovljenja i apstrahovanja materije, kao i postupak intertekstualnosti i citatnosti. Uticaj ekspresionističke poetike ogleda se i na formalnom planu, u smislu destrukcije i dekanonizacije tradicionalnih rodoljubivih i religioznih žanrova, kao i usmenih, folklornih oblika basmi, bajalica, rugalica, gatki. Dolazi do žanrovskih pomeranja i preplitanja različitih jezičko-formalnih modela, od tradicionalnih, klasičnih oblika (najčešće soneta), do slobodnog stiha i modernog, neoavangardnog poigravanja jezikom i formom pesme, odnosno pesme u prozi (prozaide). Istraživanje ekspresionističkog nasleđa pokazuje da su se iz poetičke raslojenosti srpskog i evropskog ekspresionizma razvile i različite neoekspresionističke struje našeg savremenog pesništva: kritička, (LJ. Simović, B. Petrović, delimično M. Pavlović), neosumatraistička (S. Raičković), metafizička (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistička (N. Tadić), religiozna (jednim slojem svog pesništva Ivan V. Lalić i Novica Tadić). Ekspresionizam je tako u trajno nasleđe našoj savremenoj poeziji ostavio duh kritičkog preispitivanja svih dosadašnjih duhovnih, kulturnih, književnih, istorijskih tekovina, „pevanje krize”, rasapa vrednosti i viziju „sumraka čovečanstva”, namećući se kao ishodište daljih, postmodernističkih traganja i preispitivanja granica i moći pevanja. The question of expressionist heritage in poetic multilayer contemporary Serbian poetry has been neglected in our literary science, although it is one of its most vital traditional trends. A significant field of research of numerous intertextual ties and influence of expressionist tradition in the poetry of the most prominent Serbian poets of the second half of XX century (M. Pavlović, S. Raičković, Ivan V. Lalić, B. Petrović, Lj. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić) is therefore revealed. The influence of expressionist poetics in their poetry was not direct and obvious, but deeply and spontaneously interlaced in their unique poetic vision, which makes these poets already recognised, contemporary „classics” of our poetry. The expressionist tradition was activated in their poetry in a new inventive and creative fashion, in postmodernism clue, and in interaction with the other, often opponent traditional trends (from neosymbolism and neosurrealism, to deep layers of oral and medieval heritage), which has created unexpected intertextual bonds and new poetic quality. At the intertextual and comparative level, a numerous spiritual and poetic similarities of our contemporary poets with the most significant expressionist authors in our and European literary context can be observed (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Benn, G. Trakl, G. Heym, E. Lasker-Schüler). Besides all specificities and differences in individual poetics of these poets, we have identified the reactualisation of almost all expressionist toposes in their poetry (toposes of city, death, war, apocalypse, „living deadˮ, cosmos/chaos, dissociative and divided subject, and divine/satan topos). By problematising these expressionist toposes in new literary-historic and civilisation circumstances, our contemporary poets open numerous questions of spiritual, personal and collective identity and survival of a man at the end of second millennium. Furthermore, we have detected a range of key expressionist stylistic-rhetorical and structural procedures, among others primarily the procedures of grotesque and distortion, simultaneity, black humour, collage and montage, dissociative sequence of images, spiritualising and abstracting matter, and the procedure of intertextuality and citationality. The influence of expressionist poetry is also reflected on a formal plan, in terms of destruction and decanonization of traditional patriotic and religious genres, as well as oral, folk forms of chants, incantations, mocking poems, tales. There has been genres shifting and interlacing of different language and formal models, from traditional, classical forms (most 4 often sonnets), to free verse and modern, neoavant-garde play with the language and the form of a poem or a prose poem. The research of expressionist heritage shows that different neoexpressionist currents of our contemporary poetry have developed from the poetic diversity of Serbian and Europe expressionism: critical (Lj. Simović, B. Petrović, partially M. Pavlović), neosumatraistic (S. Raičković), metaphysical (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistic (N. Tadić), religious (in a layer of their poetry Ivan V. Lalić and Novica Tadić). The expressionism has thus left a spirit of critical questioning of all present spiritual, cultural, literal, historic inheritance, „singing the crisis”, destruction of values and vision of „dusk of mankindˮ as a permanent heritage in our contemporary poetry, placing itself as an outcome of further postmodern searches and questioning of limits and power of poetry.

Циљ овог рада је да се анализом одређених пјесама Новице Тадића расвијетли начин на који је мотив јуродивости транспонован у његову поезију, те колико је то обиљежје пјесникове поетике. Да би се дошло до ваљаног резултата, потребно је било примарне карактеристике феномена јуродивости упоредити са Тадићевом књижевном трансформацијом те појаве, како имплицитно тако и експлицитно дате. Хипотеза подразумијева расвјетљавање могућности да је јуродивост као књижевни мотив и књижевна мотивација један од кључева за разумијевање поетике пјесничког дјела Новице Тадића.

Предмет нашег рада је свеобухватно и систематично истраживање поезије и поетике Новице Тадића (1949–2011), с циљем испитивања специфичности његовог пјесничког опуса, приказивања основних поетичких поступака, одређивања Тадићевог мјеста у поетичкој парадигми српске поезије. Поезију и поетику Новице Тадића проучавали смо с аспекта иманентних методолошких истраживања – имплицитних и експлицитних. Истраживања су усмјерена на препознавање и тумачење поетских изражајних средстава и поступака који Тадићеву поезију чине изузетним књижевно-умјетничким дјелом. Сагледана су најважнија досадашња тумачења и књижевнокритичка расуђивања о Новици Тадићу. С циљем цјеловитијег разумијевања, тумачења и проучавања поезије и поетике Новице Тадића истраживања су употпуњена интертекстуалним, компаратистичким, језичко-стилским, формалистичким, херменеутичким, културолошким приступом. У раду је коришћен научни апарат више методолошких поступака, имајући у виду да је и сама поезија – као предмет истраживања – комплексна, вишесмислена и вишезначна књижевно-језичка креација... The subject of our work is a comprehensive and systematic study of poetry and poetics by Novica Tadic (1949–2011), in order to examine the specifics of his poetic oeuvre, presenting the most important poetic procedures for determining Tadic's place in the poetic paradigm of Serbian poetry. Poetry and poetics by Novica Tadic, we studied from the point of immanent methodological researchs, implicit and explicit. Research has focused on the identification and interpretation of poetic means of expression and action that Tadic's poetry seems extraordinary literary art. The most important current interpretation and the critical judgment of Novica Tadic are taken into account. With the aim of complete understanding, interpretation and study of poetry and poetics by Novica Tadic investigations are completed with intertextual, comparative, linguistic-stylistic, formalistic, hermeneutic, cultural approach. The paper uses scientific apparatus more methodological procedures, bearing in mind that the poetry – as a subject of research – is complex, ambiguous and ambiguous literary and linguistic creation...

Novica Tadic (1949–2011) is one of the more authentic poets who gave importance – his own precious pearl – to poetry and the Serbian language. Tadic remained consistent with his style and commitment to poetry and finding creative inspiration in everyday life: in broad daylight and in the dark side of the night. This paper points out some of the basic elements of poetic language in the poetry of Novica Tadic. Primarily, the analysed collection of Friend of the devil. Interpretation of poetic language is accessed by pointing out the most common motives and finding their connections with other, similar motifs. Tadic’s poetic images are based on motifs of both worlds: the real, where one is a temporary resident and: the unreal (Otherworld) – another world in which dreams, imagines, and in the end, every living thing goes. Motives in the ambience of another world is one of the poetic creativity features of this author.