Search

По завршетку Првог светског рата, сељаштво у Србији је настојало да што пре обнови своје ратом разорено газдинство. Без државног јефтиног пољопривредног кредита, уз одуговлачење с накнадом ратне штете, оно је било принуђено да се задужује, често под веома неповољним условима, очекујући да ће конјунктура пољопривреде потрајати. Како је, међутим, већ 1925. године уследио нагли пад цена пољопривредних производа, задужено сељаштво у Србији суочило се с пољоприведном кризом, коју су неродне године: 1927. и 1928. додатно продужиле. Неуспевши да савлада ову кризу, оно је било захваћено новом, великом светском аграрном кризом 1929–1934. године, која ће у Србији, поново, потрајати дуже због изразито сушне и неродне 1935. године. Дуготрајна аграрна криза проузроковала је презадуженост сељаштва у Србији и његово све чешће претварање у најамне раднике., After the end of the Great War, the peasantry in Serbia sought to reconstruct its destroyed homesteads as quickly as possible. The unavailability of cheap state agricultural loans as well as foot dragging in the payment of reparations, compelled peasants to take out loans, often under highly unfavorable terms, in the hope that the demand for agricultural products would last. However, as early as 1925, there was a huge decrease in prices of agricultural products, and the indebted peasantry was faced with an agrarian crisis, which was additionally prolonged by crop failures in 1927 and 1928. Unable to overcome this crisis, it fell victim to the great global agrarian crisis that lasted from 1929 to 1934, and even longer in Serbia due to a severe drought in the ensuing year (1935). The prolonged agrarian crisis left many Serbian peasants heavily in debt and forced a significant number of them to become hired labor.

Колико је оправдано позивање на Кејнза у покушајима превазилажења нове велике економске кризе? Колико се криза може приписати и одбацивању низа етичких вредности неопходних за добро функционисање тржишта? Да ли ће капитализам преживети ову кризу? То су била питања која су лебдела над скупом „Нови свет, нови капитализам”, који је у јануару 2009. одржан у Паризу, мада је дневни ред био конципиран тако да су разматрања остала у границама постојећег поретка, као што је приметио и Паскал Лами (Pascal Lamy), генерални директор Светске трговинске организације и један од учесника скупа. Едмунд Фелпс, један од три носиоца Нобелове награде за економске науке који су присуствовали скупу, изнео је идеју да „капитализам није неопходан да би се једна земља развијала” „али би у садашњој етапи глобализације тај пут био тешко остварљив”., How justified is it to invoke Keynes in attempting to overcome the new great economic crisis? To what extent can the crisis be ascribed to the rejection of numerous ethical values necessary for the functioning of the market? Will capitalism survive this crisis? These were the questions that hung in the air during the conference “New World, New Capitalism,” held in 2009 in Paris, even though the agenda was conceived in such a way as to keep the discussion within the bounds of the existing order, as noted by Pascal Lamy, Director-General of the World Trade Organization and one of the conference participants. Edmund Phelps, one of the three winners of the Nobel Prize for Economics in attendance, said that “capitalism isn’t necessary in order for a country to develop… but, at the current stage of globalization, such a path would be difficult to achieve.”