Search

Ова студија бави се пустињом Ота Толнаија, Африком у његовим песмама, пустаром из детињства у Кањижи и материјама везаним за њу (песком, златом и прашином). Анализа се заснива на Толнаијевој збирци од тридесет и две песме о Африци, која представља један од узбудљивих експеримената у вези с Толнаијевом алхемијом као вредношћу и начином за стварање својеврсне уметничке аутономије, и подстицајан покушај за „радикално и аутономно стварање културе“. Његова збирка песама под насловом Сенка Микела Барсела објављена је 2006. године, а српски превод Арпада Вицка објављен је 2019. И премда Толнаи никада није био у Африци, он је кадар да континент и његове пустиње замисли на јединствено фасцинантан начин, кроз интерпретацију различитих уметничких и књижевних творевина попут Барселових слика, Рембоове поезије и биографије, путних наратива и песама Лорана Гаспара, Камијевих пустињских наратива, текстова Антоана де Сент-Егзиперија и номадолошке концепције Делеза и Гатарија. Мањински песник уграђује ове импресије у искуство властитог завичаја, истовремено избегавајући употребу стереотипа, клишеа или колонијалног схватања Африке као црног (непознатог, тамног) или егзотичног континета. За Толнаија пустиња постаје терен (уметничке) идентификације: открива се егзистенцијално и естетичко искуство бивствовања у радикално различитом простору (Африци), а скреће се пажња и на активну солидарност. У анализи афричких песама, проблеми уметничке аутономије, политичке идеологије и моћи тумаче се пре свега у оквирима мањинске и номадолошке теорије Делеза и Гатарија.