Search

The study of gramophone records is important when acquainting oneself with Mijat Mijatović (1887–1937), who strongly impacted so-called folk music in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes / Yugoslavia, considering the importance of the records he released during his career. His opus of commercial recordings is the largest of the interwar period in the area and, therefore, it is highly indicative when considering the correlation between the early music industry and ‘local’ culture as a glocal topic. In this study we present numerous sources and a complex critical analysis that resulted in Mijatović’s discography. Special attention has been paid to record companies, the chronology of recordings, the repertoire and collaborating musicians, thus mapping the potential of discography for the study of recorded music and cultural history. Проучавање плочa српског певача Мијата Мијатовића (1887–1937) од значаја је за упознавање личности која је снажно обележила тзв. народну музику у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Југославији. Његова продукција плоча највећа је у периоду између двају светских ратова на овом подручју, те је врло индикативна за сагледавање корелације ране музичке индустрије и овдашње културе, као глокалне теме. У студији се представљају бројни извори и сложена критичка анализа која је водила ка Мијатовићевој дискографији. Посебна пажња посвећена је издавачима, хронологији снимања, репертоару и музичким сарадницима у извођењима, као мапирању потенцијала дискографије у правцу студија снимљене музике и културне историје.

Starting with the idea that sustainability as a concept can (and should) be applied in the field of incidental music, thus, ensuring the continuation of its life after the curtain falls, we argue that discography is one of the main ways in which incidental music (like any other type of music) can be preserved and later studied. We argue that discography (as a sustainability tool) equals the survival (survivability) of incidental music and test this hypothesis on four case studies – compact discs and releases of incidental music of four composers: Vojislav Voki Kostić, Zoran Erić, Zoran Simjanović and Isidora Žebeljan. Полазећи од идеје да одрживост као концепт може бити (и требало би да буде) аплицирана у пољу примењене музике у позоришту, тиме омогућавајући наставак њеног живота након спуштања завесе, тврдимо да је дискографија један од главних начина на који примењена музика (као и свака друга) може бити очувана и касније проучавана. Дискографија (као средство одрживости) једнака је преживљавању примењене музике првенствено у условима где не постоји нотни запис, те се ова хипотеза испитује на четири студије случаја – компакт-дисковима и издањима примењене музике четворо композитора: Војислава Вокија Костића, Зорана Ерића, Зорана Симјановића и Исидоре Жебељан.

A significant part of the Radio Belgrade programme, especially in the years before the establishment of instrumental and choral ensembles within this institution, was comprised of music recordings. Although gramophone record concerts were presented within the programme announcements, they were not considered in more detail in existing studies of music on Radio Belgrade. One of the reasons for this could be limited access to the data on the gramophone record concerts. Thus, for the first analysis of this segment of the music programme, the author has focused on the first year in which weekly radio programme announcements were printed in Radio Beograd: nedeljni ilustrovani časopis. The announcements contained data about music numbers, recordings companies, and serial numbers of the records played. More precisely, the series of His Master’s Voice concerts, named after the label of records exclusively broadcast in the programme, were examined in the period from October 1930 to October 1931. This particular series was chosen because of the importance of the label in both the global and local music industry and the continual broadcasted of His Master’s Voice records on Radio Belgrade. Furthermore, the diversity of programme conceptions of concerts within the series indicates the particular ways in which gramophone record concerts were designed. Based on the series of His Master’s Voice concerts, three methods of categorising gramophone record concerts are suggested. In addition, the paper offers little known archival data on gramophone record distributors who borrowed records to Radio Belgrade for marketing purposes. Музика емитована с грамофонских плоча чинила је значајан део програма Радио Београда, посебно у годинама пре формирања ансамбала у оквиру ове институције. Иако су концерти грамофонских плоча били често заступљени у најавама програма, нису до сада били предмет опширније расправе. Један од разлога је свакако ограничена доступност података о концертима грамофонских плоча. Због тога је у обзир узета прва година у којој су подаци о нумерама, издавачима и броју плоча штампани у часопису Радио Београд: недељни илустровани часопис (октобар 1930 – октобар 1931). Прецизније, одабрана је серија такозваних His Master’s Voice концерата, с обзиром на значај ове издавачке куће у светском и локалном контексту, заступљеност плоча на Радио Београду, али и разноликост програма поменутих концерата који указују на начин обликовања програма концерата грамофонских плоча уопште. На основу ове серије предложена су три начина категоризације концерата грамофонских плоча. Поред тога, у раду су представљени мало познати архивски подаци о продавцима грамофонских плоча који су сарађивали с Радио Београдом.

U doktorskoj disertaciji "Medijski obrt u muzici: produkcija i recepcija muzike u kontekstu medijske kulture u 20. veku" bavim se razmatranjem efekata medijskog obrta u muzici. Ovom sintagmom obuhvatam pojavu uređaja za snimanje i reprodukciju muzike, integrisanih u sistem elektronskih masovnih medija koji su u sprezi sa društvenim, kulturalnim, ekonomskim i političkim procesima medijacija, kao i samim muzičkim praksama, prouzrokovali složene procese promena u produkciji i recepciji muzike u medijskoj kulturi u 20. veku. Mogućnost snimanja i reprodukovanja muzike na nosačima zvuka, fundamentalno je promenila način produkcije i recepcije muzike. Efekte medijskog obrta u muzici definisala sam kao: 1) mogućnost čuvanja i arhiviranja muzike, 2) otvaranje novih zvučnih prostora i 3) industrijalizaciju/komodifikaciju muzike. U tezi razmatram pitanje: Kako je medijski obrt uticao na transformaciju produkcije i recepcije muzike iz aspekata njene reprodukcije i kreacije, polazeći od stanovišta da nijedna od mogućih transformacija muzike nije bila jednostrana niti jednostavno determinisana pojavom nosača zvuka i radija. S obzirom na široko postavljeno istraživačko pitanje, način da sagledam različite aspekte produkcije i recepcije muzike u medijskoj kulturi pronašla sam u struktuiranju disertacije oko dihotomije ‘muzika prošlosti’ – ‘muzika budućnosti’. Oslanjajući se na teorijske koncepte medijacije i remedijacije, započela sam sagledavanje medijskog obrta u muzici „počevši od posredovanja“, kako to u svom radu predlaže teoretičar medija Ričard Grusin. Fokusiranjem na medij i medijaciju u odnosu na produkciju i recepciju muzike u medijskoj kulturi, uočila sam karakterističnu težnju da se isti sistem masovnih medija orijentiše ka 1) remedijaciji muzike pisane za tradicionalne vokalne, instrumentalne i vokalnoinstrumentalne sastave, često kanonizovane zapadnoevropske umetničke muzike i 2) ka eksperimentima u radu sa medijskom tehnologijom i u okviru medijskih institucija, u potrazi za kreativnim rešenjima u organizaciji zvuka. Istovremeno s razmatranjem ovih problema, preispitivala sam različite teorijske pristupe muzici i medijima, zaključujući da se u slučaju korpusa tekstova o muzici u poslednjim godinama 20. i prvim decenijama 21. veka može govoriti o svojevrsnom medijskom obrtu u mišljenju o muzici. Do medijskog obrta u mišljenju o muzici dolazi s ‘digitalnom revolucijom’ i remedijacijom analognih sadržaja u digitalne. U pristupu autora (poput Džordžine Born, čiji su tekstovi posebno značajan oslonac u ovoj disertaciji) uočava se niz muzikoloških problema koji zahtevaju drugačiji pristup od fokusa na tekst i kontekst, te i drugačiji niz metodoloških alata od muzikologije fokusirane na muzičko delo. Sveprisutnost ‘rekordabilnih’ muzičkih praksi tokom 20. veka utiče i na ponovno razmatranje pitanja ‘šta muzika jeste’. Cilj kojem težim u okviru ove disertacije jeste da predočim produkciju i recepciju muzike u kontekstu medijske kulture na osnovu primera umetničkih muzičkih praksi iz Srbije/Jugoslavije 20. veka. U pitanju su primeri zasnovani na istraživanju diskografske produkcije umetničke muzike PGP-RTB/RTS-a s jedne i eksperimentalne radiofonije praktikovane u Radio Beogradu s druge strane. Metodološko uporište predstavlja teorija aktera-mreže. U istraživanju je primenjen hibridni pristup: teorijski, istorijski i etnografski. U prvom delu disertacije, koji čine poglavlja 1 – 4, razmotrene su teorijske osnove istraživanja i predočeni koncepti medijskog obrta u muzici i medijskog obrta u mišljenju o muzici. Drugi deo disertacije (poglavlja 5 – 7) zasnovan je na istraživanju arhivske građe, periodike i na razgovorima s ključnim akterima koji su stvarali eksperimentalnu radiofoniju pri Radio Beogradu. U zaključnom poglavlju sumirani su rezultati istraživanja i predočene moguće dalje razrade pojedinih njegovih segmenata. In my doctoral dissertation "Media Turn in Music: Production and Reception of Music in the Context of Media Culture in the 20th Century", I discuss the effects of the media turn in music. By this phrase I encompass the emergence of devices for music recording and reproducing, integrated into the system of electronic mass media, which in conjunction with social, cultural, economic and political processes of mediation, as well as music practices themselves, caused complex processes of change in music production and reception within the media culture in the 20th century. The ability to record and play music on sound carriers has fundamentally changed the way music is produced and received. I define the effects of the media turn in music as: 1) the possibility of storing and archiving music, 2) the opening of the new sound spaces and 3) industrialization / commodification of music. In the thesis, I consider the question: How did the media turn influence the transformation of the production and reception of music from the aspects of its reproduction and creation? I start with the notion that none of the possible transformations of music are one-sided or simply determined by the appearance of sound and radio carriers. Considering the broadness of the research question, I found a way to look at different aspects of the production and reception of music within the media culture in structuring a dissertation around the dichotomy of ‘music of the past’ - ‘music of the future’. Relying on the theoretical concepts of mediation and remediation, I began to look at the media turn in music “starting with mediation”, as media theorist Richard Grusin suggests in his work. Focusing on the media and mediation in relation to the production and reception of music in media culture, I noticed a characteristic tendency of the same system of mass media to orient itself: 1) towards remediation of music written for traditional vocal, instrumental and vocal instrumental ensembles and often canonized Western European art music, 2) towards experiments in working with media technology and within media institutions, which emerged in a search of creative solutions in the organization of sound. Along with the consideration of these problems, I re-examined different theoretical approaches to music and the media, concluding that in the case of a corpus of texts on music in the last years of the 20th and first decades of the 21st century, we can see a certain kind of media turn in thinking about music. The media turn in the thinking about music comes with the ‘digital revolution’ and the remediation of analog content into digital ones. The approach of various authors (such as Georgina Born, whose texts are a particularly important support in this dissertation) shows a number of musicological problems that require a different approach from focusing on text and context, and a different set of methodological tools from musicology focused on musical work. The ubiquity of ‘recordable’ music practices during the 20th century has also led to a rethinking of ‘what music is’. The aim of this dissertation is to present the production and reception of music in the context of media culture based on examples of artistic music practices from Serbia/Yugoslavia in the 20th century. These are examples based on research into the discographic production of art music by PGP-RTB/RTS on the one hand, and experimental radio broadcasting practiced at Radio Belgrade on the other. The methodological basis is the actor-network theory. A hybrid methodological approach was applied in the research: theoretical, historical and ethnographic. In the first part of the dissertation (chapters 1–4), the theoretical foundations of the research are discussed and the concepts of the media turn in music and media turn in thinking about music are presented. The second part of the dissertation (chapters 5-7) is based on research of archival material, periodicals and conversations with key actors who created experimental radio broadcasting at Radio Belgrade. The concluding chapter summarizes the results and contributions of the research, and indicates certain directions for further studies.