Search

Током XVIII века српска култура изнедрила је најмање тридесет за сада познатих портрета који се могу довести у везу са племством. Њима се прикључују и грађевине сакралне и профане намене подизане средствима и за потребе племићких породица, као и група предмета из домена примењене уметности који су се првобитно налазили управо у овим здањима. О тим предметима и грађевинама до сада је писано у више наврата и у различитим контекстима и обимима. Ипак, прво а и последње опсежније истраживање племства везано је за домен културне историје и објављено је пре више од осамдесет година. Резултат је то превасходно идеолошке климе која је током XX века постајала све хладнија према племству као друштвеном феномену, нарочито нововековном, почевши да отопљава тек на измаку овог столећа. Решавајући друге проблеме, пре свега оне који се односе на питања везана за појам стила, историчари српске уметности сакупили су солидан фонд информација о уметничким делима, сведочанствима или предметима ствараним за потребе племства али је изостао покушај да се постави питање повода њиховог настанка, чиме би се отворио један нов и веома важан контекст њиховог значења и значаја. Тако питања везана за племство XVIII века нису до сада, у проучавањима историје српске културе, сагледавана нити проблематизована са позиција савремених методолошких приступа историје уметности. У овом раду се испитује феномен визуелне репрезентације – један од кључних појмова савремене историје уметности – на примеру племства српске етничке и православне верске припадности у оквирима Хабзбуршке монархије у XVIII веку. Кроз сагледавање племства као друштвеног феномена у прецизно дефинисаном идеолошком оквиру монархијског система постале су видљиве идејне основе његовог манифестовања у домену визуелне културе. На тај начин остварује се допринос проучавању историје српске односно европске уметности и откривају се нова знања која указују на нужност преиспитивања досадашњих ставова о племству. During the 18th century, Serbian culture has produced at least thirty, for now known, portraits that can be related to nobility. Along with the portraits, numerous buildings of the sacral and secular use had been built by and for the needs of noble families. Within these buildings, a group of objects from the fields of applied art was originally placed. So far, several studies have been written on the subject of these architectural works and applied art objects in different occasions, contexts and quantity. However, first and even the last extensive research of nobility is related to cultural history and was published more than eighty years ago. This has been the result of an ideological climate in the 20th century that was becoming increasingly colder towards the sociological phenomenon of nobility, especially regarding the one from an early modern period. This climate started to warm up at the very end of last century. Addressing other problems, primarily those related to the notion of style, Serbian art historians have collected a solid fund of information on artworks, testimonies or items created for the needs of the nobility, but an attempt to problematize the question of their creation remained absent. This question would open a new and very important context of the meanings and relevance these objects and artworks have had at the time. Such question, regarding the nobility of the 18th century has not been problematized so far in the study of the history of Serbian culture from the perspective of contemporary methodological methods. This work examines the phenomenon of the visual representation – as one of the key concepts of contemporary art history – on the example of the nobility of Serbian ethnicity and Orthodox religion within the framework of the Habsburg Monarchy in the 18th century. Through perceiving the nobility as a social phenomenon in the precisely defined ideological framework of the monarchy system, the ideal basis of its manifestation in the field of visual culture became visible. In this way, a contribution is achieved to the study of the history of Serbian and European art. The perspectives this contribution indicates are noticeable within the necessity of reapproaching current position this phenomenon has in the history of art.

Циљ нашег истраживања јесте да прикажемо и објаснимо промене које су Марија Терезија и Јосиф II спровели у Српској православној цркви, односно у Карловачкој митрополији. Те промене су стављене у контекст државних реформи и упоређене с реформом Римокатоличке цркве у Хабзбуршкој монархији. Кроз процес реформе држава је успоставила чврсту контролу над управом и организацијом Карловачке митрополије, као и ред и дисциплину у њеним унутрашњим односима. Српска црква је на тај начин уређена и подређена држави. Посебна пажња у истраживању посвећена је променама које су извршене у појединим областима организације и унутрашњег живота Карловачке митрополије. Истраживање је спроведено у архивима Српске академије наука и уметности у Београду и Сремским Карловцима, као и у Архиву Војводине у Новом Саду. Поред необјављене архивске грађе, у раду су коришћени и објављени извори и литература на српском и страним језицима. Прикупљени подаци су анализирани, упоређивани и синтетизовани. Поједини добијени резултати приказани су у табелама. Резултати истраживања изнети су у тексту овог рада, који се састоји из две целине, подељене на поглавља. У првој целини сагледано је стање у Карловачкој митрополији пре реформе, истражени су и објашњени догађаји који су подстакли владара да реагује, представљен је хронолошки ток и природа реформе Српске православне цркве, и истакнути су проблеми који су је пратили. У другом делу рада изнети су резултати истраживања о извршеној редукцији српских манастира, преуређењу парохијалне мреже, уређивању финансијских и имовинских прилика у Митрополији, реформи основних школа, проблему састављања уџбеника, посебно катихизиса, затим редукцији верских празника и уређењу духовних судова. Промене спроведене у наведеним областима нису биле једине, али су међу најважнијима. The aim of this research is to demonstrate and explain the modifications having been implemented in the Serbian Orthodox Church, and, more precisely, in the Metropolis of Karlovci by Maria Theresia and Joseph II. These modifications have been put into context of state reforms enacted in the Habsburg Monarchy, and compared to the reform implemented by the Roman Catholic Church in the same period. The state has managed, through the reform process, to establish a firm control over the administration and organization of the Metropolis of Karlovci, as well as the order and discipline in its internal relations. In that manner has the Serbian Orthodox Church become structured and subordinated to the state. In this research, the particular attention has been drawn to the modifications implemented in specific administrative areas of the internal organization of the Metropolis of Karlovci. The research was conducted in the Archives of the Serbian Academy of Science and Arts in Belgrade and Sremski Karlovci, as well as in the Archive of Vojvodina, based in Novi Sad. Apart from the unpublished archivist material, the sources and literature published in Serbian and other foreign languages have been used in the course of research. The assembled data have been analyzed, compared and synthesized. Some of the consequently obtained results have been presented in tables. The results of this research have been presented in the text of this work, composed of two units, split in chapters. In the first part, the set of circumstances attested in the Metropolis of Karlovci prior to the reform process has been presented, together with the events that had incited the ruler to undertake reactions; the chronological frame and the nature of the reform implemented by the Serbian Orthodox Church, including the arisen problems that followed it. In the second part of the work, the results of the research on the reduction of the Serbian monasteries have been presented, as well as the reorganization of the parishes, structuring of the financial and monetary situation of the Metropolis, the elementary school reform, issues related to the composition and writing of school-books, catechesis in the first place, but also to the reduction of the religious feast-days and the administration of spiritual courts. The modifications implemented in the afore-mentioned areas were not the only ones extant, but were certainly among the most significant ones

Овај рад бави се репрезентативним портретом српских архијереја Карловачке митрополије у Хабзбуршкој монархији (1690-1790). Српски патријарси и митрополити, заједно са другим високим представницима црквене јерархије као оновременом водећом интелектуалном елитом српске етније градили су личну политику репрезентативности, утичући на формирање своје јавне слике и њене перцепције, у том циљу укључујући и уређење резиденција и обезбеђујући присутност свог лика у важним топосима своје јурисдикције. У овом контексту самостални, репрезентативни портрет се у српској уметности појављује као елемент којим се градила и промовисала жељена слика архијерејеве фигуре, добивши у Карловачкој митрополији специфичне концептуалне основе, иконографију и стратешки важна места излагања. Заснован на ранијој каталошкој грађи, сачуваним и познатим примерима портрета, новијим културолошким сагледавањима историје Срба XVIII века и на необјављеној архивској грађи, овај рад бави се архијерејским портретом на три нивоа: утврђивањем бројности и правилности при излагању портрета у просторима Карловачке митрополије; анализом оригиналне функције и симболике тих простора и улоге портрета у њима; политиком репрезентативности српских архијереја заједно са улогом портрета у њој. Овај рад бави се и хабзбуршким царским портретима, будући да су Карловачкој митрополији били излагани заједно са архијерејским. Овим радом реконструише се изглед и боље се упознаје функција и симболика ентеријера у важним топосима Карловачке митрополије XVIII века као што су њене архијерејске резиденције, манастирски конаци и приватни домови, и сагледавају се нови обрасци понашња и изгледа српских архијереја у целини њихове политике јавне репрезентативности са личним парадним портрeтом као једним од кључних елемената. This paper focuses on representative portraits of Serbian clergy in Metropolitan of Karlovci in Habsburg Lands (1690-1790). Serbian patriarchs and metropolitans with senior church representatives were the intellectual elite of Serbian ethnie at the time. They were building politics of personal representation by forming own p ublic image and influencing its perception through arranging their residences and making sure their image is present in important places under their juristidiction. Independent portrait in early modern Serbian art is building and promoting the desired public image of bishops, incorporating particular conceptual basis and iconography and having strategically important places of display. Based on earlier cataloguing work, known and preserved portraits, new historiographical insights into Serbian cultural history of the 18th Century and unpublished archival materials, this paper focuses on portraits of high clergy at three levels: it determinates the number and regularity of the portrait display in the enteriors of the Metropolitan of Karlovci; analyses original functio ns and symbolism of the interiors and the role the portaits had in them; outlines the politics of presentation of Serbian clergy and alanyses the role of portrait in it. This paper also deals with Habsburg state portraits as they were displayed in Metropol itan of Karlovci together with clergical portraits. This paper reconstructs the presentation and gives insight into the functioning and symbolysm of interiors of Metropolitan of Karlovci such as the clerical residences, monasteries and private homes. It also views the new forms of demenaour of Serbian clergy as part of their politics of presentation together with their representative portraits as one of its key elements.