Search

У раду ће бити представљена гледишта посматрача из Русије о разлозима избијања, ширењу епидемије тифуса и тешком стању у коме се нашла њихова мала савезница, крајем 1914. и током прве половине 1915. године. Поред званичних представника, у њему су обухваћена сведочанства руских лекара. Чланак се ослања на објављене и необјављене документе српске и руске провенијенције, сећања савременика и расположиву литературу о наведеном питању The typhus epidemic in Serbia, during the First World War, lasted from December 1914 to May 1915, with the peak of the contagious wave in February and March. Russian aid in personnel, materials and money played an important role in overcoming the critical health situation. As participants, witnesses from Russia left interesting immediate and subsequent testimonies about the events. In the first place, these are official reports and memories of the events of the Russian Minister in Nish, Grigoriy Trubetskoy and the military envoy, Colonel Viktor Artamonov. Their criticism points to the negligence of Serbs, but they also testify to the huge shortage of food, medical and medical supplies. Doctors Sergey Sofoterov and Nikolay Sichev also described difficult moments and tragic events during the epidemic. All of them, however, did not remain silent observers of the event. The Minister, together with his wife, organised the arrival of medical missions and the distribution of humanitarian aid; Sofoterov, along with his surgical work, developed a successful plan for the recovery of the city of Nish, and Dr. Sichev showed heartfelt dedication for each patient.

На основу различитих извора, међу којима су најзначајнији записници са седница Парламента Уједињеног Краљевства (тзв. Ханзард), у чланку се проучава однос британских политичких елита према Источном питању, и то у години почетка српских ратова за ослобођење и уједињење (1876–1878). Источно питање, као геополитички проблем будућности балканских и левантских земаља из којих се повлачило Османско царство, сагледано је у оквиру одмеравања снага између Британије и Русије на широком евроазијском простору, нарочито у вези са сукобом ових земаља у Средњој Азији. Главна пажња посвећена је различитим тумачењима, расправама и сукобима које су српски устанак у Херцеговини и Босни, устанак у Бугарској и српско-турски рат изазвали унутар Парламента, странака и јавног мњења Велике Британије. This article scrutinizes the attitude of the British political elites towards the Eastern question, in the year of the beginning of the Serbian liberation and unification wars of 1876–1878. It is based on diverse sources, Hansard’s Parliamentary Debates being the most important one. The Eastern question, as geopolitical problem of the future of the Balkan and Levantine lands from which the Ottoman Empire was gradually retreating, has been considered through the confrontation of Great Britain and Russia on the wider Eurasian stage, especially in relation to their conflict in the Central Asia. The article is mainly devoted to the different interpretations, debates and conflicts in the British Parliament and public opinion, provoked by the Serbian uprising in Herzegovina and Bosnia, atrocities in Bulgaria, and the beginning of the Serbian-Turkish Wars. The divisions went mainly through the party lines. Behind almost all events in the East, the Conservatives perceived the hand of Russia and League of the Three Emperors (Dreikaisebund). These “foreign influences” were attributed mainly to Russia and Serbia, as the alleged Russia’s tool in the Balkans. Thus, according to the Conservatives, the Serbs and Russians were to blame for the sufferings of Bulgarians in the hands of the Turks. Additionally, they were repeating that Turkish crimes were committed in self-defence, and that the numbers of victims were hugely exaggerated by the Russian, Serbian and Bulgarian propaganda and the British liberal press. The Conservatives had similar attitudes towards the atrocities committed by the Turks in the Eastern Serbia, Bosnia and Herzegovina. The Liberals, on the other hand, were insisting that the main causes of these uprisings and wars were national feelings, economical problems, and the misrule of the Turks. They were directing their moral indignation not only to the Turks, but to the British government as well. According to the Liberals, by despatching of the British fleet in the vicinity of the Ottoman capital, the British government encouraged the Turks and made Great Britain co-responsible for the atrocities committed in Bulgaria, Serbia, and Bosnia and Herzegovina.

Руска империја је представљала најважнији спољнополитички ослонац Краљевине Србије на почетку 20. века. Током Анексионе (1908–1909) и кризе поводом изласка Србије на Јадранско море (1912–1913), услед унутрашњих проблема и незавршене војне реформе, Русија је била приморана да попусти пред притиском Аустро-Угарске. Ствари су се промениле после балканских ратова. Министар иностраних дела Сергеј Сазонов уверавао је да његова земља на немирном полуострву „има вере“ само у Србију и да ће „учинити све за њу“. Постојала је линија преко које Русија није смела да попусти, што се показало у јулу 1914. године. Бранећи „малог савезника“ од уништења, Русија је уједно штитила своје интересе и углед велике силе. И поред тога, немерљив је политички и морални значај одлуке царске владе да стане у заштиту Србије, насупрот експанзионистичким тежњама Аустро-Угарске. Штавише, она је пружила Србији шансу да се избори за опстанак и испуњење својих ратних циљева. У току Првог светског рата, Русија је наставила да пружа обимну дипломатску, хуманитарну, материјалну, финансијску и војну помоћ. Промене, које су наступиле 1917. умногоме су утицале на Србију. Њен најближи војно-политички савезник нашао се у вртлогу бурних унутрашњих потреса. Због слабљења утицаја Петрограда, иницијативе које је Русија покретала у корист Србије, нису више имале значајног успеха. Долазак бошљевика на власт у Русији потпуно је промени карактер српско-руских односа. The Russian Empire represented the most important foreign policy support of The Kingdom of Serbia at the beginning of the 20th century. During the Annexation crisis (1908-1909) and the crisis over Serbia's outcome into the Adriatic Sea (1912-1913), due to internal problems and unfinished military reform, Russia was forced to yield to the pressure of Austria-Hungary. Things changed after the Balkan wars. Foreign Minister Sergey Sazonov assured that his country in the troublesome peninsula "has faith" only in Serbia and that he "will do everything for her". There was a line beyond which Russia shouldn’t cross, what was demonstrated in July 1914. While protecting its “small ally” from devastation, Russia simultaneously protected its own interests and the reputation of great power. Nevertheless, the political and moral importance of the Imperial government's decision to stand up for the protection of Serbia, against the expansionist aspirations of Austria-Hungary, is immeasurable. Moreover, Serbia was given the opportunity to fight for its own survival, and to accomplish its war aims. During the First World War, Russia continued to provide extensive diplomatic, humanitarian, material, financial and military assistance. The changes that came in 1917, in many ways, had an impact on Serbia. Its closest military-political ally was stacked in vortex of internal turmoils. As the position of Petrograd weakened, Russian initiatives in favor of the Serbia were also becoming less successful. The Bolsheviks’ arrival ahead of Russia totally changed the character of the Serbian-Russian relations

У раду је анализирано друштвено и културно обележје прославе коју је организовао деспот Стефан Лазаревић поводом освећења своје задужбине манастира Ресаве. Светковина је препозната као догађај намењен владајућим друштвеним слојевимa, на шта упућује појам „љубочастан празник“, којим је Константин описивао различите облике друштвене комуникације међу припадницима племићког сталежа. Представљен је и процес прилагођавања Константиновог текста монашком концепту светковине у руској средини XVI столећа, било у виду кратке редакције житија, Руског хронографа или Илустрованог летописа (Лицевой летописный свод), што је имало утицаја на каснију интерпретацију ресавског догађаја у Српском хронографу. This article presents an analysis of a description of a festivity organized on the occasion of the consecration of the Resava monastery according to the Life of Stefan Lazarević. The social and cultural characteristics of the festivity are the main topic of this research. It was a typical feudal feast of the ruling social classes represented by a ruler, patriarch, church elite and secular noblemen.

The study The Role of the Orthodox Churches in the Democratization Processes in Greece, Serbia and Russia explores the role of the Orthodox Christian religious actors, namely the Orthodox Churches, in the democratization processes in Greece, Serbia and Russia. Until just recently, neglecting the role and influence of religion into politics and political behavior was usual in the Political science literature. Contrary to that, our study is based on an assumptions that religion is an important element for explaining and understanding politics and political behavior, that religious actor have a potential to act politically and that this field of research is one of the most important fields in Political science in general. Therefore, this study has a goal to be a humble contribution to the future development of the politology of religion... Studija Uloga pravoslavnih crkava u procesima demokratizacije u Grčkoj, Srbiji i Rusiji istražuje ulogu pravoslavnih verskih aktera, tj. pravoslavlanih crkava, u procesima demokratizacija u Grčkoj, Srbiji i Rusiji. Zanemarivanje uloge i uticaja religije na politiku i političko ponašanje je do relativno skoro bio standard u politikološkoj literaturi. Nasuprot tome, naša studija polazi od činjenice da je religija važan element za objašnjavanje i razumevanje politike i političkog ponašanja, da verski akteri imaju potencijal za političko delovanje i da je ova oblast istraživanja jedna od fundamentalnih oblasti u političkim naukama. U skladu sa tim, ova studija ima za cilj da dâ skroman doprinos daljem razvijanju politikologije religije...

Мирослав Спалајковић је рођен у Крагујевцу 1869. године. Студирао је право у Паризу, где је докторирао 1897. Пошто је ступио у српску дипломатску службу, био је секретар Посланства у Петрограду (1900–1904), конзул у Приштини (1904–1906), шеф Конзуларног одељења (1906–1907) и начелник Министарства иностраних послова (1907–1911). Спалајковић се појавио као сведок на Фридјунговом процесу у Бечу (децембра 1909) и доказао да је документ који је коришћен како би се показало да је учествовао у финансирању опозиције у Хрватској невешт фалсификат. Касније је помогао чешком опозиционару Масарику да искористи аферу, што га је довело у сукоб с аустроугарским послаником у Београду Форгачем. Спалајковић је 1911. године постављен за посланика у Софији, где је, као блиски сарадник и повереник председника владе Миловановића и Пашића и штићеник руског посланика у Београду Хартвига, имао значајну улогу у дипломатској историји Балканских ратова. Као импулсивна особа, од одушевљеног присталице савеза са Бугарима постао је њихов огорчени противник. На самом почетку 1914, Спалајковић је преузео свој нови дипломатски положај у Петрограду. Током Јулске кризе те године, телеграми које је слао из руске престонице подизали су самопоуздање у Србији и учврстили њену владу у отпору аустроугарском ултиматуму. После избијања Првог светског рата, уложио је све своје напоре у остваривање српских ратних циљева. Спалајковић је био очевидац руске револуције 1917. године и покушао је да помогне умереним елементима у Привременој влади. Од почетка је био непријатељски расположен према бољшевицима и развио је снажна и непоколебљива антикомунистичка убеђења. Након што је, заједно са другим представницима Антанте, подржао Бели покрет у области Архангелска, напустио је Русију 1919. године. У новообразованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Спалајковић је био вршилац дужности министра иностраних послова (1920) и посланик у Уставотворној скупштини (1920–1922). Као повереник краља Александра, Спалајковић је вршио велики утицај на међуратну спољну политику Београда и био је именован за југословенског посланика у Паризу. Тамо је провео тринаест година (1922–1935), делујући као присталица потпуног политичког ослањања на Француску. После убиства краља Александра Спалајковић је пензионисан, али је сачувао мањи део утицаја захваљујући пријатељским односима с намесником кнезом Павлом, коме је у пролеће 1941. године покушао да помогне да јавности објасни зашто би Југославија требало да приступи Осовини. Након војног удара у Београду и немачке окупације Југославије, Спалајковић је почео да делује као колаборациониста. Вођен својим антикомунизмом и реакционарном идеологијом, подстицао је на борбу против устанка и саветовао генералу Милану Недићу да прихвати немачки захтев за образовање колаборационистичке владе. Изражавајући своје ставове у штампи током три ратне године (1942–1944), стекао је репутацију Недићевог блиског саветника. Спалајковић је у септембру 1944. напустио Београд и придружио се Недићу и остацима његове владе у Аустрији. После завршетка рата, провео је годину дана у кућном притвору у Риму, услед захтева нових југословенских власти за изручење. Француска влада је Мирославу Спалајковићу дала тајно уточиште и он је умро у Севру 1951. године. Тако се завршио живот националисте деветнаестовековног типа који је, бачен у средишњи идеолошки сукоб новог века, изабрао пут контрареволуције. Miroslav Spalajković was born in Kragujevac in 1869. He studied law in Paris, where he defended his doctoral thesis in 1897. Having entered the diplomatic service of Serbia, Spalajković was the Secretary of the Legation in St Peterburg (1900–1904), the consul in Priština (1904–1906), the Chief of the Consular Department (1906–1907) and the Secretary General of the Ministry of Foreign Affairs (1907–1911). Spalajković appeared as a witness in the Friedjung trial in Vienna (December 1909) and proved that the document which had been used to show that he had participated in financing the opposition in Croatia was a poor forgery. He later helped a Czech oppositionist Masaryk to make use of the affair, which led to his conflict with the Austro-Hungarian Minister in Belgrade Forgách. In 1911, Spalajković was appointed the Minister in Sofia, where, as a close assistant and confidant of the Prime Ministers Milovanović and Pašić and a protégé of the Russian Minister in Belgrade Hartwig, he played important roles in the diplomatic history of the Balkan Wars. Being an impulsive person, he altered from an enthusiastic supporter of the Serbo-Bulgarian Alliance to a bitter antagonist of the Bulgarians. At the very beginning of 1914, Spalajković took up his new diplomatic post in St Petersburg. During the July Crisis that year, his dispatches from the Russian capital boosted self-confidence in Serbia and made its leaders firmer in their resistance to the Austro-Hungarian ultimatum. After the outbreak of the First World War, he put all his efforts into achieving Serbia’s war aims. Spalajković witnessed the Russian revolution of 1917 and tried to help moderates in the Provisional Government. From the beginning, he was hostile to the Bolsheviks and he developed strong and unwavering anti-communist sentiments. After supporting the White forces in the Archangel region together with the other representatives of the Entente, he left Russia in 1919. In the newly formed Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, Spalajković was the acting Foreign Minister (1920) and the member of the Constituent Assembly (1920– 1922). As a confidant of King Alexander, Spalajković had a great influence on the Belgrade’s interwar foreign policy and he was appointed the Yugoslav Minister in Paris. He spent there thirteen years (1922–1935), acting as a supporter of the complete political reliance on France. After the King Alexander’s assassination Spalajković was sent into retirement, but he preserved somewhat of his influence due to his friendly relations with the Prince Regent Paul, whom he tried to help to explain to the public why Yugoslavia should join the Axis in the spring of 1941. Following the military coup in Belgrade and the German occupation of Yugoslavia, Spalajković started acting as a collaborationist. Driven by his anticommunism and his reactionary ideology, he encouraged the fight against the uprising and advised General Milan Nedić to accept the German demand for the formation of a collaborationist government. While expressing his opinions in the press during the three war years (1942–1944), he gained a reputation as a close advisor to Nedić. In September 1944, Spalajković left Belgrade and joined Nedić and his ex-government in Austria. After the end of the war, he spent a year in house arrest in Rome, because of the new Yugoslavian authorities’ demand for his extradition. The French government gave Miroslav Spalajković a secret asylum and he died in Sèvres in 1951. Thus ended the life of a nineteenth-century-style nationalist who, having been thrown into the central ideological conflict of the new century, had chosen the path of counter-revolution.

У оквиру рада детаљно су анализирани односи између Србије и Русије за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868). Период који је обрађен представља заокружену целину, са неопходним освртом на период прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), Обреновиће у емиграцији и њихов повратак на престо, те положај Србије и Русије у контексту промена након Париског мировног уговора (1856). Детаљно су анализирани сложени унутрашњи и спољнополитички положај Кнежевине Србије, у контексту руско–српских односа. Истовремено, пажња је усмерена на то да се руско–српски односи и везе сагледају у оквиру широке позадине европске политичке сцене. Истраживање је у основи базирано на изворној грађи архива Руске федерације (Архив внешней политики Российской империи (АВПРИ), Государственний архив Российской федерации (ГАРФ), Российский государственний военно-исторический архив (РГВИА), Научно–исследовательский отдел рукописей Российской государственной библиотеке (НИОР РГБ), Отдел письменных источников Государственного Исторического музея (ОПИ ГИМ), до сада необјављеним или пак, слабо истраженим. Користећи грађу руске и домаће провенијенције, објављене изворе, штампу, те страну и домаћу литературу, настојали смо да одговоримо на бројна, мало расветљена питања у историографији: руску дипломатску подршку Србији у кључним питањима, руску подршку кнезу Михаилу на унутрашњем плану у Србији, личне односе водећих српских и руских државника и политичара, укљученост и улогу Русије у стварању Балканског савеза, улогу Русије у планирању рата на Балкану, улогу руских официра у питању реорганизације српске војске. In this paper were detailed analyzed relations between Serbia and Russia during the second rule of Prince Michael (1860–1868). Processed period was completely covered, with the necessary references to the period of the first rule of Prince Michael (1839–1842), Obrenovićs in exile and their return to the throne, and the position of Serbia and Russia in the context of changes after the Paris Peace Treaty (1856). Complex internal and foreign policy position of the Principality of Serbia, in the context of Russian–Serbian relations were detailed analyzed. At the same time, attention was directed to the fact that the Russian–Serbian relations and connections perceived in the broad background of the European political scene. The research is essentially based on original documents from the archives of Russian Federation (Archive of Foreign Policy of Russian Empire, State Archive of Russian Federation, Russian State Archive of Military History, Scientific Research Department of Manuscripts at Russian National Library, Department of Written Sources of State History Museum), so far unpublished or poorly researched. Using the sources of the Russian and local provenance, published sources, newspapers, and foreign and domestic literature, we have tried to answer to many, little clarified questions in historiography: Russian diplomatic support to Serbia on key issues, Russian support to Prince Michael at the internal level in Serbia, personal relations among Serbian and Russian statesmen and politicians, and the involvement of Russia in the creation of the Balkan League, Russia’s role in the planning of the war in the Balkans, the role of Russian officers in the reorganization of the Serbian army.

Тематски Зборник Свакодневна култура у постсоцијалистичком периоду настао је као резултат научне сарадње Етнографског института САНУи Етнографског института и музеја БАН. Велике политичке и друштвене промене током деведесетих година 20.века озбиљно су се одразиле на свакодневну културу балканских земаља. Управо у периоду кризе, две суседне етнолошке установе, бугарска и српска, које више деценија током социјалисатичког периода нису сарађивале, отпочеле су заједнички рад на истраживању свакодневне културе. Зборник показује у ком правацу су се одвијали културни процеси у Србији и Бугарској, које су сличности и разлике међу њима, али и шта се дешава у постсоцијалистичком периоду у појединим сегментима свакодневне култура Словака, Руса и Македонаца. The Collection of Papers entitled ―Everyday Culture in post-socialist period is a result of collaboration between the Institute of Ethnography, Serbian Academy of Sciences and Arts, and the Institute of Ethnography and Museum, Bulgarian Academy of Sciences. The enormous political and social changes during the 1990‘s influenced also everyday culture of the Balkans states. After decades of hinder, and precisely in the period of crisis, two neighboring ethnological institutions, the Bulgarian and Serbian, started to cooperate together in the study of everyday culture.The Collection of Papers demonstrates the directions of the cultural processes in Serbia and Bulgaria, accentuating the differences and similarities among the two states, and also explains the deeds within certain segments of everyday cultures of Slovaks, Russians and Macedonians. Зборник радова Етнографског института САНУ 22 / Collection of Papers of the Institute of Ethnography SASA 22