Search

Уз растуће цене енергената, данас је од пресудног значаја тачно мерењепротока флуида у индустријским процесима. Због своје једноставности,поузданости и једноставног одржавања, мерне бленде су честораспрострањени мерни инструменти у многим индустријама.Конвенционална мерна бленда са једним отвором (БЈО) је широкозаступљен мерни инструмент на бази диференцијалног притиска, али овајинструмент има и одређене недостатке, који се могу превазићи мерномблендом са више отвора (БВО). Предмет истраживања докторскедисертације је била БВО. За истраживање су се користилеекспериментална и нумеричка метода, а истражили су се однос површинеотвора бленде и површине попречног пресека цеви β, пад притисака,губитак притисака, утицај угла излазне ивице мерне бленде, утицајвлажности гаса и утицај равних деоница испред и иза мерне бленде натачност мерења. Такође поред овога одредио се и губитак снаге којинастаје код различитих мерних бленди, поврат притиска, коефицијентпротока тј. коефицијент пада притиска. Представљени резултати у оквирудокторске дисертације су показали бројне предности БВО у односу на БЈО., Uz rastuće cene energenata, danas je od presudnog značaja tačno merenjeprotoka fluida u industrijskim procesima. Zbog svoje jednostavnosti,pouzdanosti i jednostavnog održavanja, merne blende su čestorasprostranjeni merni instrumenti u mnogim industrijama.Konvencionalna merna blenda sa jednim otvorom (BJO) je širokozastupljen merni instrument na bazi diferencijalnog pritiska, ali ovajinstrument ima i određene nedostatke, koji se mogu prevazići mernomblendom sa više otvora (BVO). Predmet istraživanja doktorskedisertacije je bila BVO. Za istraživanje su se koristileeksperimentalna i numerička metoda, a istražili su se odnos površineotvora blende i površine poprečnog preseka cevi β, pad pritisaka,gubitak pritisaka, uticaj ugla izlazne ivice merne blende, uticajvlažnosti gasa i uticaj ravnih deonica ispred i iza merne blende natačnost merenja. Takođe pored ovoga odredio se i gubitak snage kojinastaje kod različitih mernih blendi, povrat pritiska, koeficijentprotoka tj. koeficijent pada pritiska. Predstavljeni rezultati u okvirudoktorske disertacije su pokazali brojne prednosti BVO u odnosu na BJO., Nowadays, with rising energy prices, accurate flow measurement is playing animportant role in industrial processes. Due to its simplicity, reliability and ease ofmaintenance, orifice flow meters are very common measuring instruments inmany industries. Conventional single-hole orifice (SHO) flow meter is widelyused differential pressure-based instrument, but this instrument has somedisadvantages that can be overcome by multi-hole orifice (MHO) flow meter. Thesubject of the doctoral dissertation research was MHO flow meter. Experimentaland numerical methods were used for the research, whereas the ratio of theorifice area and the cross-sectional pipe area β, pressure drop, pressure loss,angle of bevel influence, gas humidity influence and straight sections upstreamand downstream of the orifice influence on measurement accuracy wereinvestigated. Also, power loss for different orifice flow meters, pressure recovery,discharge coefficient i.e. pressure drop coefficient were determined. Resultspresented within the doctoral dissertation showed numerous advantages ofMHO compared to SHO.

Last few years fixed (wired or wireless) and after that mobile broadband Internet access has become reality. Because of that, practical system development has become one of most popular electrical engineering and inforamtion tehnology area. Progress in that area in last two decades drasticly changed the way of information sharing, bussines and entertaiment. One system, which is product of that progress, is WiMAX and there is still significant work in progress on increassing data rates. For future improvement it’ s nessesery to have a good simulation model based on standard channel models.

Opisana je tehnologija WiMAX s naglaskom na 802.16-2004. normu i OFDM radijsko sučelje. Napravljen je vlastiti model sustava i istražen je utjecaj radijskog kanala na vjerojatnost pogreške prijenosa podataka.

Предмет изучавања овог рада је уговор о закупу грађевинског земљишта. У питању је уговор који има одређене сличности са другим правним институтима, почев од суперфициеса римског права, па до права грађења, којег познају бројни савремени правни системи. Специфичност уговора о закупу грађевинског земљишта у односу на друге врсте закупа се огледа у предмету закупа – грађевинском земљишту, чијом редовном употребом настаје нова ствар – грађевински објекат. С обзиром на то да су земљиште и тако изграђени објекат у својини различитих лица, долази до одступања од општеприхваћеног начела superficies solo cedit, које потиче из римског права. Чињеница да се разликују власник земљишта и објекта изграђеног на њему отвара бројна спорна питања на која закон не даје одговор. Нека од њих су: каква је правна судбина објекта у случају престанка важења уговора о закупу; да ли је могуће установљавање хипотеке одвојено на земљишту и на објекту, с обзиром на то да су у својини различитих лица, те како би активирање једне од тих хипотека утицало на права власника друге непокретности; која би била права власника објекта, а која права власника земљишта у случају експропријације, било земљишта, било објекта и бројна друга питања.Имајући у виду да је претежни део грађевинског земљишта код нас у другој половини ХХ века био у друштвеној својини, специфичности овог облика својине, као и то да се овлашћења која из ње проистичу разликују од овлашћења које има титулар неког од данашњих облика својине (јавна, приватна и задружна), посебан део рада је посвећен могућности издавања у закуп грађевинског земљишта у друштвеној својини, анализирању услова под којима је то било могуће, намене за коју се земљиште могло издати у закуп, субјеката који су се могли наћи у улози закуподавца и закупца, као и сличности и разлика између закупа и права коришћења.Правила о закупу грађевинског земљишта у нашем праву разликују се у зависности од тога да ли је земљиште у јавној или приватној, односно задружној својини. Само је закуп грађевинског земљишта у јавној својини детаљније регулисан законом и то одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“ бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13, 50/13, 98/13, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19, 9/20 и 52/21), док се на сва питања која нису регулисана тим законом примењују одредбе Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ” бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, „Службени лист СРЈ” бр. 31/93, бр. 22/99 и 44/99), као и када је реч о закупу било које друге ствари. Законом о планирању и изградњи детаљно је уређен поступак и начин избора закупца, садржина уговора о закупу, као и случајеви у којима се грађевинско земљиште у јавној својини може издати у закуп. Међутим, Закон је недоречен у погледу бројних питања, као што је питање односа уговора о закупу грађевинског земљишта у јавној својини и уговора о јавно-приватном партнерству или уговора о концесији, ради чијег остваривања се земљиште издаје у закуп. Надаље, нејасна је правна природа уговора о закупу грађевинског земљишта у јавној својини без обавезе закупца да плаћа закупнину, као и која правила из Закона о облигационим односима (о уговору о закупу или уговору о послузи) ће се у том случају супсидијарно примењивати. Указано је и на специфичности уговора о закупу који садржи одредбу према којој се земљиште може дати закупцу у својину. У раду је направљен осврт и на неке посебне случајеве издавања земљишта у закуп, као што је случај у поступку реституције или у поступку претварања права коришћења грађевинског земљишта у право својине уз накнаду. Са друге стране, закуп грађевинског земљишта у приватној и у задружној својини није посебно регулисан ниједним законом, па се на питања везана за закључење, садржину, правно дејство и престанак таквих уговора примењују само одредбе Закона о облигационим односима о уговору о закупу. То и није изненађујуће, будући да су случајеви издавања у закуп грађевинског земљишта у наведеним облицима својине у пракси ретки, нарочито ради изградње објеката. Међутим, како наше право оставља могућност за закључење и таквих уговора, упоредо са анализом правила о закупу грађевинског земљишта у јавној својини приказан је и преглед решења која би требало применити када би земљиште које се издаје у закуп било у приватној, односно задружној својини. У раду је приказано преко 50 примера из судске праксе који на најбољи начин илуструју какви се све проблеми јављају у правном промету због постојања правних празнина у овој материји, те су дати предлози решења како би се могло поступити у наведеним нерегулисаним ситуацијама., Predmet izučavanja ovog rada je ugovor o zakupu građevinskog zemljišta. U pitanju je ugovor koji ima određene sličnosti sa drugim pravnim institutima, počev od superficiesa rimskog prava, pa do prava građenja, kojeg poznaju brojni savremeni pravni sistemi. Specifičnost ugovora o zakupu građevinskog zemljišta u odnosu na druge vrste zakupa se ogleda u predmetu zakupa – građevinskom zemljištu, čijom redovnom upotrebom nastaje nova stvar – građevinski objekat. S obzirom na to da su zemljište i tako izgrađeni objekat u svojini različitih lica, dolazi do odstupanja od opšteprihvaćenog načela superficies solo cedit, koje potiče iz rimskog prava. Činjenica da se razlikuju vlasnik zemljišta i objekta izgrađenog na njemu otvara brojna sporna pitanja na koja zakon ne daje odgovor. Neka od njih su: kakva je pravna sudbina objekta u slučaju prestanka važenja ugovora o zakupu; da li je moguće ustanovljavanje hipoteke odvojeno na zemljištu i na objektu, s obzirom na to da su u svojini različitih lica, te kako bi aktiviranje jedne od tih hipoteka uticalo na prava vlasnika druge nepokretnosti; koja bi bila prava vlasnika objekta, a koja prava vlasnika zemljišta u slučaju eksproprijacije, bilo zemljišta, bilo objekta i brojna druga pitanja.Imajući u vidu da je pretežni deo građevinskog zemljišta kod nas u drugoj polovini HH veka bio u društvenoj svojini, specifičnosti ovog oblika svojine, kao i to da se ovlašćenja koja iz nje proističu razlikuju od ovlašćenja koje ima titular nekog od današnjih oblika svojine (javna, privatna i zadružna), poseban deo rada je posvećen mogućnosti izdavanja u zakup građevinskog zemljišta u društvenoj svojini, analiziranju uslova pod kojima je to bilo moguće, namene za koju se zemljište moglo izdati u zakup, subjekata koji su se mogli naći u ulozi zakupodavca i zakupca, kao i sličnosti i razlika između zakupa i prava korišćenja.Pravila o zakupu građevinskog zemljišta u našem pravu razlikuju se u zavisnosti od toga da li je zemljište u javnoj ili privatnoj, odnosno zadružnoj svojini. Samo je zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini detaljnije regulisan zakonom i to odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13, 50/13, 98/13, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19, 9/20 i 52/21), dok se na sva pitanja koja nisu regulisana tim zakonom primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ” br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, „Službeni list SRJ” br. 31/93, br. 22/99 i 44/99), kao i kada je reč o zakupu bilo koje druge stvari. Zakonom o planiranju i izgradnji detaljno je uređen postupak i način izbora zakupca, sadržina ugovora o zakupu, kao i slučajevi u kojima se građevinsko zemljište u javnoj svojini može izdati u zakup. Međutim, Zakon je nedorečen u pogledu brojnih pitanja, kao što je pitanje odnosa ugovora o zakupu građevinskog zemljišta u javnoj svojini i ugovora o javno-privatnom partnerstvu ili ugovora o koncesiji, radi čijeg ostvarivanja se zemljište izdaje u zakup. Nadalje, nejasna je pravna priroda ugovora o zakupu građevinskog zemljišta u javnoj svojini bez obaveze zakupca da plaća zakupninu, kao i koja pravila iz Zakona o obligacionim odnosima (o ugovoru o zakupu ili ugovoru o posluzi) će se u tom slučaju supsidijarno primenjivati. Ukazano je i na specifičnosti ugovora o zakupu koji sadrži odredbu prema kojoj se zemljište može dati zakupcu u svojinu. U radu je napravljen osvrt i na neke posebne slučajeve izdavanja zemljišta u zakup, kao što je slučaj u postupku restitucije ili u postupku pretvaranja prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine uz naknadu. Sa druge strane, zakup građevinskog zemljišta u privatnoj i u zadružnoj svojini nije posebno regulisan nijednim zakonom, pa se na pitanja vezana za zaključenje, sadržinu, pravno dejstvo i prestanak takvih ugovora primenjuju samo odredbe Zakona o obligacionim odnosima o ugovoru o zakupu. To i nije iznenađujuće, budući da su slučajevi izdavanja u zakup građevinskog zemljišta u navedenim oblicima svojine u praksi retki, naročito radi izgradnje objekata. Međutim, kako naše pravo ostavlja mogućnost za zaključenje i takvih ugovora, uporedo sa analizom pravila o zakupu građevinskog zemljišta u javnoj svojini prikazan je i pregled rešenja koja bi trebalo primeniti kada bi zemljište koje se izdaje u zakup bilo u privatnoj, odnosno zadružnoj svojini. U radu je prikazano preko 50 primera iz sudske prakse koji na najbolji način ilustruju kakvi se sve problemi javljaju u pravnom prometu zbog postojanja pravnih praznina u ovoj materiji, te su dati predlozi rešenja kako bi se moglo postupiti u navedenim neregulisanim situacijama., The subject of study of this thesis is the building lease agreement. It is an agreement that has certain similarities to other legal institutes, starting from superficies from the Roman law to the right to build, known to numerous contemporary legal systems. The specificity of the building lease agreement as opposed to other types of lease is reflected on the leasing subject – building land, whose regular use yields a new property – a construction project (facility). Given that the land and the facility constructed on it are owned by different parties, the generally accepted principle of superficies solo cedit, originating from the Roman law is abandoned. The fact that the owners of the land and the facility constructed are different opens numerous disputable questions to which the law does not provide an answer. Part of them are: what is the legal ownership outcome of the facility in case the land lease agreement is terminated? Is it feasible to establish a mortgage separately on the land and on the facility, given that they are owned by different parties and how would activating a single mortgage affect the rights of the owner of the other property? What would be the rights of the facility owner as opposed to the land owner in case of an expropriation of either the land or the facility? Numerous other questions arise.Taking into account that the majority of building land in Serbia in the second half of the 20th century was socially-owned, the specifics of the ownership form as well as authorizations arising from it that differed from the authorizations claimed by the holder of the present-day ownership forms (public, private, cooperative), a special part of the study was dedicated to the possibilities of leasing socially-owned building land, analyzing conditions under which it was possible, the purpose for which the land could have been leased, subjects that could have acted as the lease holder and the landlord, as well as the similarities and differences between leasing and the right of use.The rules on building lease in Serbian legal system are different depending on whether the land is in private, public or cooperative ownership. Only the building lease of publicly-owned land is regulated by law in more detail by provisions in the Planning and Building Act (“Official Gazette of the Republic of Serbia” no. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13, 50/13, 98/13, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19, 9/20 and 52/21) whereas provisions in the Law of Obligations (“Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia” no. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, “Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia” no. 31/93, бр. 22/99 and 44/99) apply to all questions not regulated by the Act as well as to questions of leasing any other property. The procedure and the method of selection of the lease holder and the content of the lease agreement are regulated in detail by the Planning and Building Act as well as cases where publicly-owned building land may be leased. However, the Act is vague in terms of numerous questions such as the relation between the building lease agreement of the publicly-owned land and the agreement on public and private partnership or concession agreements for which execution the land is leased. Moreover, it is unclear about legal nature of the building lease agreement of publicly-owned land without the lease holder being obliged to pay for the lease as well as which rules from the Law of Obligations (either rules on lease or service) shall be applied in a subsidiary way. It has been pointed out to the specifics of a lease agreement that contains a provision under which the lease holder may obtain ownership of the land. A review is made within the study on certain special cases of land leasing such as the case of restitution procedure or the procedure of converting the right of use of the building land into the right of ownership for a fee. On the other hand, privately-owned and cooperatively-owned land leasing is not specially regulated by any specific act and therefore, questions related to conclusions, contents, legal fact and termination of such agreements are settled only by the provisions of the Law of Obligations on lease agreements. It is not surprising at any rate since cases of building lease in the stated forms of ownership are rare in practice, especially for project construction. However, given that Serbian law also leaves the possibility of concluding such agreements, in parallel with the analysis of the building lease rules of publicly-owned land, there is an overview of solutions that should be applied when leased land is privately or cooperatively-owned. The study shows more than 50 examples from case law that best illustrate which problems occur in legal transactions due to the existence of legal gaps in this matter and solutions on how to act in the stated unregulated situations have been proposed.

Sažetak: Rad obrađuje institut predugovora kao pravni posao koji prethodi zaključenju redovnog, odnosno glavnog ugovora. Osnova rada je pozitivnopravno rešenje predugovora iz čl. 45 Zakona o obligacionim odnosima. Analiza se međutim proširuje do okvira predugovora kao instituta iz opšteg dela ugovornog prava. Na tom terenu autor teži ka definisanju teorijskog pojma predugovora. Komparativna rešenja kontinentalno-pravnih tradicija, odnosno nemačko, francusko, švajcarsko, austrijsko i italijansko pravo, predstavljaju pritom dragocenu građu za teorijsko koncipiranje pojma predugovora u srpskom pravu. Obrada pozitivnopravnog rešenja predugovora je do određene tačke analitička, a potom se nadovezuju de lege ferenda stavovi autora. Krajnji je cilj da u predvečerje donošenja srpske građanskopravne kodifikacije takvi stavovi pomognu srpskom zakonodavcu pri uređenju obligacionopravnih odnosa koji prethode (glavnom) ugovoru. Autor u tekstu razvija dva pojma predugovora, odnosno uži pojam, za koji vezuje predugovor iz čl. 45 ZOO-a, i širi pojam pod koji svrstava sve ostale pravne poslove koji prethode zaključenju glavnog ugovora, koji stvaraju nove obaveze (pored eventualno postojeće zakonske obaveze), a koji su u službi budućeg zaključenja glavnog ugovora. Stvaranje pomenutih pravnih obaveza je i primarni cilj pravnih dejstava predugovora. Na stvaranje i izvršenje, odnosno na sankcije kroz koje se predugovor izvršava utiče njegova koncepcijska postavka, odnosno pojmovna definisanost. Međutim i pravna dejstva definišu sam pojam. Uticaj je u oba pravca. U cilju pojmovnog utvrđivanja predugovora autor analizira i granične institute kao što su pregovori, fiksna ponuda, ugovor pod uslovom i opcioni ugovor. Analiza obuhvata i komparativna rešenja kao što su npr. nemačka ponovna kupovina (Wiederkauf) ili francuski preferencijalni ugovor (Pacte de préférence). Na kraju teze autor analizira moguće načine izvršenja predugovora i, ponovo, uticaj instrumenata za izvršenje na sam njegov pojam. Posebna se pažnja skreće na neuralgične tačke pri primeni postojećeg pozitivnopravnog rešenja u pravnom prometu. U izgradnji de lege ferenda stava po pitanju načina izvršenja predugovora vredno pažnje je i zakonsko rešenje iz jugoslovenskog predratnog Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 1930. godine. The text elaborates the civil law institute of Precontract as a legal act which precedes the conclusion of the (main) contract. The basis for this thesis is the solution presented in Art. 45 from the Serbian Code of Obligations. The analysis is, however, widened to the theoretical border of the Precontract as a legal institute within the general terms of the law of obligations. Comparative solutions which are part of the continental law traditions, as German, French, Swiss, Austrian and Italian law are at the same time of precious help as sources for theoretical construction of the concept of Precontract in Serbian law.Presenting the positive law solution of Precontract in detail is up to one certain point analytical and after that point it follows the autor’s de lege ferenda views. The main goal is to use these views as an aid to the Serbian lawmaker, at the time of enacting the new Serbian Civil law Code, in the field of determinating the relationships regarding the obligations which precede the concluding of the (main) contract. In the text, the author develops two concepts of Precontract. The first and narrowed concept includes only the positive law solution from Art. 45 Code of Obligations. On the other hand the wider concept comprises all legal acts preceding the conclusion of the main contract which establish new obligations (besides the statutory existing by the Code of Obligations) in service of concluding the future main contract. Their establishment is actually the main goal of the legal effects of the precontract. The sole concept of Precontract affects the establishment and the enforcement or rather the sanctions through which the contract will be enforced. Still the legal effects affect the concept as well. The influence is mutual. With a goal of conceptional determination of the Precontract, the author analyses the bordering institutes in regards to the Precontract such as negotiations, fixed proposals for concluding a contract, contracts under condition and optional contracts. In the analysis, the author includes comparative solutions, for example the German repurchase (Wiederkauf) or the French priority agreement (Pacte de préférence). One part of the text is dedicated to the comparison of the precontract with the concept of punctations, framework agreement and partial agreement.Ultimately, the author analyses the possible ways of enforcing the precontract and again the effects of the instruments for its enforcement on the theoretical concept. The focus is put on the difficulties for the application of the current positive solution in the legal communication. In order to develop the de lege ferenda view, it is crucial to take into consideration the solution from the Yugoslavian Act of Enforcement and Security from the time before WW2 (year 1930) .

Сразмерност узајамних давања у двострано обавезним уговорима представља суштину начела еквивалентности, које је једно од основних и најважнијих начела уговорног права. Очигледна несразмера међусобних давања странака је кључан елеменат када је реч о примени института којима се штити начело еквивалентности у двострано обавезујућим уговорима.Постоје различити методи утврђивања постојања таквог нарушавања еквиваленције у уговору које за последицу има његову ништавост. Историјски посматрано, старији је тзв. математички метод, који предвиђа конкретну, објективно и математички утврдиву границу изнад које несразмера узајамних давања постаје прекомерна. Касније је настао тзв. еластични метод, који није толико егзактан и једноставно примењив, али је знатно прилагодљивији и у појединим случајевима правичнији. Међутим, управо еластичност његове примене оставља већи простор за арбитрерност и злоупотребе.Критеријуми који се узимају у обзир за утврђивање постојања очигледне несразмере су равноправност странака, природа и сврха уговора и висина несразмере између давања уговорних страна. Додатни критеријуми јесу висина вредности конкретног прекомерног оштећења, однос фактичког оштећења према вредности преостале имовине оштећене уговорне стране, имовно стање сауговарача, те специфичности друштвеног односа у питању које евентуално оправдавају прихватање мањег степена несразмере и његово подвођење под конкретни правни стандард.Генерална подела критеријума за утврђивање вредности узајамних давања јесте на субјективне (процена вредности престација се врши или према вољи странака или по уверењу суда, на основу његове слободне процене) и објективне (утврђивање тржишне вредности као јединственог стандарда процене). Потоњи су правичнији и егзактнији, те самим тим и шире прихваћени. Објективни критеријум прихваћен је и у нашем праву. Узима се у обзир тржишна цена престације, а у њеном недостатку реална, односно разумна цена. Такође, приликом процене вредности престација се води рачуна не само о узајамним обавезама уговарача у виду чинидбе и противчинидбе, већ и о споредним правима и обавезама. При томе значајну улогу у пракси имају судски вештаци. Суд у пресуди мора да објасни на основу којих чињеница је одлучио да у конкретном случају постоји очигледна несразмера узајамних престација.Циљ истраживања предметне проблематике је да се укаже на постојеће стање које се односи на изучавање очигледне несразмере у теорији, затим да се изврши анализа прописа из ове области те да се презентују законска решења из појединих држава која се односе на предметну проблематику. Крајњи циљ је да се укаже на значај очигледне несразмере у уговорном праву и да се дају конкретни предлози за што ефикаснију регулацију и примену овог правног стандарда и института., Srazmernost uzajamnih davanja u dvostrano obaveznim ugovorima predstavlja suštinu načela ekvivalentnosti, koje je jedno od osnovnih i najvažnijih načela ugovornog prava. Očigledna nesrazmera međusobnih davanja stranaka je ključan elemenat kada je reč o primeni instituta kojima se štiti načelo ekvivalentnosti u dvostrano obavezujućim ugovorima.Postoje različiti metodi utvrđivanja postojanja takvog narušavanja ekvivalencije u ugovoru koje za posledicu ima njegovu ništavost. Istorijski posmatrano, stariji je tzv. matematički metod, koji predviđa konkretnu, objektivno i matematički utvrdivu granicu iznad koje nesrazmera uzajamnih davanja postaje prekomerna. Kasnije je nastao tzv. elastični metod, koji nije toliko egzaktan i jednostavno primenjiv, ali je znatno prilagodljiviji i u pojedinim slučajevima pravičniji. Međutim, upravo elastičnost njegove primene ostavlja veći prostor za arbitrernost i zloupotrebe.Kriterijumi koji se uzimaju u obzir za utvrđivanje postojanja očigledne nesrazmere su ravnopravnost stranaka, priroda i svrha ugovora i visina nesrazmere između davanja ugovornih strana. Dodatni kriterijumi jesu visina vrednosti konkretnog prekomernog oštećenja, odnos faktičkog oštećenja prema vrednosti preostale imovine oštećene ugovorne strane, imovno stanje saugovarača, te specifičnosti društvenog odnosa u pitanju koje eventualno opravdavaju prihvatanje manjeg stepena nesrazmere i njegovo podvođenje pod konkretni pravni standard.Generalna podela kriterijuma za utvrđivanje vrednosti uzajamnih davanja jeste na subjektivne (procena vrednosti prestacija se vrši ili prema volji stranaka ili po uverenju suda, na osnovu njegove slobodne procene) i objektivne (utvrđivanje tržišne vrednosti kao jedinstvenog standarda procene). Potonji su pravičniji i egzaktniji, te samim tim i šire prihvaćeni. Objektivni kriterijum prihvaćen je i u našem pravu. Uzima se u obzir tržišna cena prestacije, a u njenom nedostatku realna, odnosno razumna cena. Takođe, prilikom procene vrednosti prestacija se vodi računa ne samo o uzajamnim obavezama ugovarača u vidu činidbe i protivčinidbe, već i o sporednim pravima i obavezama. Pri tome značajnu ulogu u praksi imaju sudski veštaci. Sud u presudi mora da objasni na osnovu kojih činjenica je odlučio da u konkretnom slučaju postoji očigledna nesrazmera uzajamnih prestacija.Cilj istraživanja predmetne problematike je da se ukaže na postojeće stanje koje se odnosi na izučavanje očigledne nesrazmere u teoriji, zatim da se izvrši analiza propisa iz ove oblasti te da se prezentuju zakonska rešenja iz pojedinih država koja se odnose na predmetnu problematiku. Krajnji cilj je da se ukaže na značaj očigledne nesrazmere u ugovornom pravu i da se daju konkretni predlozi za što efikasniju regulaciju i primenu ovog pravnog standarda i instituta., Proportionality of mutual considerations in bilaterally binding contracts is the essence of the principle of equal value of considerations, which is one of the basic and most important principles of contract law. The obvious disproportion of mutual considerations of parties is the key element when it comes to the application of institutes which protect the principle of equal considerations in bilateral contracts.There are various methods of determining the existence of such a breach of equity in a contract, which result in its nullity, absolute or relative. From a historical standpoint, the older of the two is the so-called mathematical method, which suggests a concrete, objectively and mathematically determinable limit above which the disproportion of mutual considerations becomes excessive. Latter is the so-called elastic method that is not as exact and easy to apply, but which is much more adaptable and, in some cases, more just. However, it is precisely the elasticity of its application that leaves more room for arbitrariness and abuse.The following criteria are taken into account when determining the existence of an obvious disproportion: the equality of the parties, the nature and purpose of the contract and the extent of the disproportion between the contracting parties' commitments. Additional criteria are the value of the specific excessive damage, the ratio of the actual damage to the value of the remaining property of the injured party, the property status of the contracting parties, and the specifics of the social relationship in question that could potentially justify accepting the smaller degree of disproportion as fitting the aforementioned legal standard.Criteria for determining the value of mutual considerations are generally divided into subjective (assessment of the value of parties’ considerations is performed either according to the will of the parties or according to the courts’ free assessment) and objective (determination of market value as a single assessment standard). The latter is more just and precise, and therefore more widely accepted. The objective criterion is also accepted in our law. The market price of the service is taken into account, and in its absence, the real, i.e. reasonable price. Moreover, when assessing the value of parties’ considerations, not only mutual obligations of the contractors in the form of performance and counter-performance are taken into account, but also secondary rights and obligations. In judicial practice, court experts have a significant role in this process. In the judgment, the court must explain which facts served as the basis for its decision that there is an obvious disproportion of mutual considerations in the specific case.The aim of our research was to contribute to the creation of a more comprehensive picture of the obvious disproportion in contract law through evolutionary, comparative law and theoretical approach, as well as in light of practical application. In addition, in this paper we have commented on the existing legislation regarding institutes in which obvious disproportion is an objective element and made suggestions on the possible ways to modify the existing legal solutions in Serbian law in order to make their application even more efficient.

Централни предмет истраживања докторске дисертације је утврђивање повода, потреба и перспектива процеса кодификације трговинског права продаје у оквирима Европске уније. При томе се полази од дефинисања самог појма европског трговинског права продаје и основних принципа, као вредносних извора права, који одређује распоред овлашћења и обавеза у правним односима. Европско трговинско право продаје (ЕТПП) представља право у настајању, које настоји да нормира односе између привредних субјеката настале поводом продаје роба на јединственом тржишту ЕУ. Између низа потреба, које представљају материјалне изворе права, као примарни повод за настанак европског трговинског права продаје, издваја се обезбеђивање несметаног функционисања јединственог тржишта, као основног циља Европске уније. Актуелно стање кодификације европског трговинског права продаје представља завршетак почетне фазе, која је одређена функционалном усмереношћу европског права, па се тако нормирање ове правне области врши ради обезбеђивања претпоставки за несметано функционисање јединственог тржишта ЕУ. Скорија историја европских интеграција осликава непрекидно осцилирање у интензитету и начину европеизације права, тако да ће интензитет будућих политичких интеграција у ЕУ одредити начин и судбину процеса кодификације ЕТПП. Ипак, границе будућег ЕТПП су одређене реалним потенцијалима кодификације ЕТПП на нивоу Европске уније, да олакша привредним субјектима унутаревропску трговину. The central subject of the doctoral dissertation is to identify the reasons, needs and perspectives of the codification process of commercial sales law at the European Union level. It starts with defining the very notion of European commercial sales law and basic principles, as value sources of law, which determines the distribution of rights and obligations between contract’s parties. European commercial sales law is an emerging part of EU law that provides for a uniform set of contract law rules applicable on business relations, rising from the sale of goods in the EU single market. Among numerous needs, which represent the substantial sources of law, as the primary reason for the emergence of a European commercial sales law, stands out ensuring the proper functioning of the internal market, as the European Union's primary objective. The current state of codification of European commercial sales law is the completion of the initial phase, which is determined by the function-orientation, therefore making available a uniform set of contract law rules is aimed to contribute to the proper functioning of the internal market. The recent history of European integration reflects the continuing fluctuation in the intensity and mode of europeanization of law, therefore, the intensity of political integration in the EU will determine the way and destiny of the codification process. However, the boundaries of future European commercial sales law are determined by the real potential of codification of commercial sales law at the EU level to facilitate intra-European trade for businesses.

У овој дисертацији аутор настоји да одговори на питање да ли право на накнаду неимовинске штете треба да буде наследиво и под којим условима. Повод за ово истраживање пружају рестриктивне одредбе српског Закона о облигационим односима, које искључују наследивост права на накнаду неимовинске штете, осим у случајевима када је то право признато правноснажном судском одлуком или писменим споразумом између оштећеника и одговорног лица. Како би дошао до одговора, аутор истражује историју установе неимовинске штете, решења из других правних система и теоријска схватања о појму неимовинске штете и циљевима њене накнаде. Аутор закључује да појам неимовинске штете треба проширити на све значајне неимовинске губитке, који се могу квалификовати као ограничење права на слободан развој личности, и да право на накнаду неимовинске штете треба да буде наследиво без икаквих ограничења јер је такво решење у складу с циљевима које накнада треба да оствари. In this dissertation the author attempts to answer the question whether the right to compensation for non-pecuniary loss should pass to the heirs of the victim and under which conditions. This research is occasioned by the restrictive provisions of the Serbian Code of Obligations, which exclude heritability of the right to compensation for non-pecuniary loss, except in cases where that right is recognised by a final court decision or a written agreement between the victim and the responsible party. In order to find the answer, the author examines the history of the institution of non-pecuniary loss, solutions from other legal systems and theoretical conceptions about the notion of non-pecuniary loss and the goals of its compensation. The author concludes that the notion of non-pecuniary loss should be extended to all significant immaterial losses, which may be qualified as restrictions of the right to free development of personality, and that the right to compensation for non-pecuniary loss should pass to the heirs without any restrictions because such solution is fully in line with the goals that the compensation aims to achieve.

Савремено друштво почива на принципима тржишне економије коју, у правилу, прати убрзан процес производње и промета, те јачање економске самосталности привредних субјеката. Отуда је и разумљива потреба ових субјеката да своје привредне циљеве остварују на што ефикаснији и економичнији начин. Један од њих је и прибављање употребне вредности одређеног добра путем закупа, при чему се, као најраспрострањенији правно - економски облик закупа, јавља закуп пословних зграда и просторија. Овај облигациони однос одликује низ специфичних елемената што га, спрам закупа у општем смислу, чини односом дифферентиа специфица. Управо та посебна обележја уговора о закупу пословних зграда и просторија, посматрана кроз етапе његовог рађања, стварања права и обавеза његових учесника и, најзад, специфицитет његовог гашења, чине окосницу овог истраживања. Истраживање обухвата седам тематских целина, при чему резултати упоредноправне анализе овог института у евроконтиненталним правним системима (свим државама бивше Југославије, Руској Федерацији, Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Француској и Италији), те у англосаксонском правном кругу (Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама) прожимају целокупну материју дисертације. Пружање научно утемељених и актуелном судском праксом поткрепљених аргумената за ново и модерно нормативно уређење закупа пословних просторија у правним системима Републике Српске и Републике Србије, по узору на савремене тенденције у упоредном праву, представља основни мотив истраживања. У исти мах, сврха овог научног подухвата исцрпљује се и у тежњи да се потенцијалним субјектима уговора о закупу пословних зграда и просторија пружи могућност за прецизним утаначењем уговорних воља (правних и економских интереса) како би се предупредили судски спорови или макар допринело бржем и ефикаснијем решавању истих, те како би се стране мотивисале за поштовање своје уговорне дисциплине. Savremeno društvo počiva na principima tržišne ekonomije koju, u pravilu, prati ubrzan proces proizvodnje i prometa, te jačanje ekonomske samostalnosti privrednih subjekata. Otuda je i razumljiva potreba ovih subjekata da svoje privredne ciljeve ostvaruju na što efikasniji i ekonomičniji način. Jedan od njih je i pribavljanje upotrebne vrednosti određenog dobra putem zakupa, pri čemu se, kao najrasprostranjeniji pravno - ekonomski oblik zakupa, javlja zakup poslovnih zgrada i prostorija. Ovaj obligacioni odnos odlikuje niz specifičnih elemenata što ga, spram zakupa u opštem smislu, čini odnosom differentia specifica. Upravo ta posebna obeležja ugovora o zakupu poslovnih zgrada i prostorija, posmatrana kroz etape njegovog rađanja, stvaranja prava i obaveza njegovih učesnika i, najzad, specificitet njegovog gašenja, čine okosnicu ovog istraživanja. Istraživanje obuhvata sedam tematskih celina, pri čemu rezultati uporednopravne analize ovog instituta u evrokontinentalnim pravnim sistemima (svim državama bivše Jugoslavije, Ruskoj Federaciji, Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji), te u anglosaksonskom pravnom krugu (Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama) prožimaju celokupnu materiju disertacije. Pružanje naučno utemeljenih i aktuelnom sudskom praksom potkrepljenih argumenata za novo i moderno normativno uređenje zakupa poslovnih prostorija u pravnim sistemima Republike Srpske i Republike Srbije, po uzoru na savremene tendencije u uporednom pravu, predstavlja osnovni motiv istraživanja. U isti mah, svrha ovog naučnog poduhvata iscrpljuje se i u težnji da se potencijalnim subjektima ugovora o zakupu poslovnih zgrada i prostorija pruži mogućnost za preciznim utanačenjem ugovornih volja (pravnih i ekonomskih interesa) kako bi se predupredili sudski sporovi ili makar doprinelo bržem i efikasnijem rešavanju istih, te kako bi se strane motivisale za poštovanje svoje ugovorne discipline. Modern society is based on the principles of market economy, which, as a rule, follows an accelerated process of production and trade, and strengthening the economic independence of economic entities. Hence there is a clean need these entities to achieve their business objectives in the most efficient and economical way. One of them is the acquiring use value for certain goods through lease, in which, as the most widely used legal - economic forms of lease, appears lease of commercial buildings and premises. This contractual relationship is characterized by a set of specific elements of it, towards the basic type of lease, seems relations differentia specifica. Just these special characteristics of the lease contract of commercial buildings and premises, seen through the stages of its genesis, the creation of rights and obligations of its participants, and finally, through the specificity of its termination, are the backbone of this research. Research includes seven thematic parts, whereby the results of the comparative analysis of this institute in the continental law systems (all countries of former Yugoslavia, the Russian Federation, Switzerland, Austria, Germany, France and Italy) and in common law jurisdictions (the UK and the United States) permeate the entire matter of the dissertation. Providing scientifically justified, a current jurisprudence substantiated arguments for a new and modern normative regulation of a lease of business premises in the legal systems of the Republic of Srpska and Republic of Serbia, modeled on contemporary trends in comparative law, is the basic motive of the research. At the same time, the purpose of this scientific project consists in striving to provide to potential subjects of the lease contract of commercial buildings an opportunity for precise contractual stipulations about legal and economic interests in order to prevent litigation, or at least contribute to a faster and more efficient resolution of the same, and to motivate the parties to respect their contractual discipline.

Савремено друштво почива на принципима тржишне економије коју, у правилу, прати убрзан процес производње и промета, те јачање економске самосталности привредних субјеката. Отуда је и разумљива потреба ових субјеката да своје привредне циљеве остварују на што ефикаснији и економичнији начин. Један од њих је и прибављање употребне вредности одређеног добра путем закупа, при чему се, као најраспрострањенији правно - економски облик закупа, јавља закуп пословних зграда и просторија. Овај облигациони однос одликује низ специфичних елемената што га, спрам закупа у општем смислу, чини односом дифферентиа специфица. Управо та посебна обележја уговора о закупу пословних зграда и просторија, посматрана кроз етапе његовог рађања, стварања права и обавеза његових учесника и, најзад, специфицитет његовог гашења, чине окосницу овог истраживања.Истраживање обухвата седам тематских целина, при чему резултати упоредноправне анализе овог института у евроконтиненталним правним системима (свим државама бивше Југославије, Руској Федерацији, Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Француској и Италији), те у англосаксонском правном кругу (Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама) прожимају целокупну материју дисертације.Пружање научно утемељених и актуелном судском праксом поткрепљених аргумената за ново и модерно нормативно уређење закупа пословних просторија у правним системима Републике Српске и Републике Србије, по узору на савремене тенденције у упоредном праву, представља основни мотив истраживања. У исти мах, сврха овог научног подухвата исцрпљује се и у тежњи да се потенцијалним субјектима уговора о закупу пословних зграда и просторија пружи могућност за прецизним утаначењем уговорних воља (правних и економских интереса) како би се предупредили судски спорови или макар допринело бржем и ефикаснијем решавању истих, те како би се стране мотивисале за поштовање своје уговорне дисциплине., Savremeno društvo počiva na principima tržišne ekonomije koju, u pravilu, prati ubrzan proces proizvodnje i prometa, te jačanje ekonomske samostalnosti privrednih subjekata. Otuda je i razumljiva potreba ovih subjekata da svoje privredne ciljeve ostvaruju na što efikasniji i ekonomičniji način. Jedan od njih je i pribavljanje upotrebne vrednosti određenog dobra putem zakupa, pri čemu se, kao najrasprostranjeniji pravno - ekonomski oblik zakupa, javlja zakup poslovnih zgrada i prostorija. Ovaj obligacioni odnos odlikuje niz specifičnih elemenata što ga, spram zakupa u opštem smislu, čini odnosom differentia specifica. Upravo ta posebna obeležja ugovora o zakupu poslovnih zgrada i prostorija, posmatrana kroz etape njegovog rađanja, stvaranja prava i obaveza njegovih učesnika i, najzad, specificitet njegovog gašenja, čine okosnicu ovog istraživanja.Istraživanje obuhvata sedam tematskih celina, pri čemu rezultati uporednopravne analize ovog instituta u evrokontinentalnim pravnim sistemima (svim državama bivše Jugoslavije, Ruskoj Federaciji, Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji), te u anglosaksonskom pravnom krugu (Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama) prožimaju celokupnu materiju disertacije.Pružanje naučno utemeljenih i aktuelnom sudskom praksom potkrepljenih argumenata za novo i moderno normativno uređenje zakupa poslovnih prostorija u pravnim sistemima Republike Srpske i Republike Srbije, po uzoru na savremene tendencije u uporednom pravu, predstavlja osnovni motiv istraživanja. U isti mah, svrha ovog naučnog poduhvata iscrpljuje se i u težnji da se potencijalnim subjektima ugovora o zakupu poslovnih zgrada i prostorija pruži mogućnost za preciznim utanačenjem ugovornih volja (pravnih i ekonomskih interesa) kako bi se predupredili sudski sporovi ili makar doprinelo bržem i efikasnijem rešavanju istih, te kako bi se strane motivisale za poštovanje svoje ugovorne discipline., Modern society is based on the principles of market economy, which, as a rule, follows an accelerated process of production and trade, and strengthening the economic independence of economic entities. Hence there is a clean need these entities to achieve their business objectives in the most efficient and economical way. One of them is the acquiring use value for certain goods through lease, in which, as the most widely used legal - economic forms of lease, appears lease of commercial buildings and premises. This contractual relationship is characterized by a set of specific elements of it, towards the basic type of lease, seems relations differentia specifica. Just these special characteristics of the lease contract of commercial buildings and premises, seen through the stages of its genesis, the creation of rights and obligations of its participants, and finally, through the specificity of its termination, are the backbone of this research.Research includes seven thematic parts, whereby the results of the comparative analysis of this institute in the continental law systems (all countries of former Yugoslavia, the Russian Federation, Switzerland, Austria, Germany, France and Italy) and in common law jurisdictions (the UK and the United States) permeate the entire matter of the dissertation.Providing scientifically justified, a current jurisprudence substantiated arguments for a new and modern normative regulation of a lease of business premises in the legal systems of the Republic of Srpska and Republic of Serbia, modeled on contemporary trends in comparative law, is the basic motive of the research. At the same time, the purpose of this scientific project consists in striving to provide to potential subjects of the lease contract of commercial buildings an opportunity for precise contractual stipulations about legal and economic interests in order to prevent litigation, or at least contribute to a faster and more efficient resolution of the same, and to motivate the parties to respect their contractual discipline.

свега, потребу за разумевањем времена и тренутка у коме су настајали први прописи и правила. Историјским сагледавањем околности и случајева везаних за трансфер, може се стећи јасан увид у основе и карактеристике спортских прописа који су обликовали питање трансфера. На тај начин се успоставља временски след пресудних момената који су утицали на обликовање спортских правила и који су усмерили спорт у правцу који данас познајемо. Од почетног неприхватања судова да уопште расправљају о споровима из домена спорта, до ангажовања Европског суда правде, прошло је много времена, али, са друге стране, то нам је указало на степен повезаности спорта и тржишне привреде. Упоредно правном методом настојало се то и потврдити. Разматрањем тренутка дешавања првих значајних случајева у спорту, широм планете, недвосмислено се може утврдити да је тек приступ спорту као делу привредне активности нужно последично довео до укључивања судова у решавање спорова који настају у спорту, нарочито по питању трансфера професионалних спортиста. Норме које су успостављане у оквиру спортских организација коначно су се нашле под лупом судова, а посебно Европског суда правде који је дао коначну реч пред крај двадесетог века, када су професионални спортисти стекли дуго тражену самосталност и статус радника који подразумева слободу кретања. Овај метод нам је омогућио да сагледамо стварање универзалних правила, као и хармонизацију истих кроз прихватање основних принципа и постулата редовног права и успостављање неопходне везе између самих спортских организација и ауторитета који делују ван спорта, што је у почетку било незамисливо. На тај начин је успостављено заједничко деловање зарад истоврсног циља, обједињавања заштите свих учесника и самог интереса спорта, циља који са собом носи огроман терет и одговорност. Правној позадини трансфера професионалних спортиста приступило се нормативно-догматском методом, са посебним акцентом на телеолошком тумачењу услед нарастајућег императива за успостављањем јединствених правила у која се сви учесници у спорту могу поуздати. The question of the legal transfer of professional athletes is inherently complex, and imposes, above all, the necessity to understand the context and time when the first rules and regulations were introduced. An historical overview of cases relating to transfer provides us with a clear insight into the basics of sport regulations that shape the question of athletes’ transfer. In that way, a time line can be established, indicating the crucial moments that influenced sport transfer rules and directed them towards those which we know today. A long time passed from the initial reluctance of the courts to even discuss sports-related issues, to the moment when the European Court of Justice was first engaged. This gradual change shows us the degree to which sport and market economy are connected. By using a comparative legal method, this connection ought to be confirmed. A thorough review of the first important cases worldwide relating to athletes’ transfer, could undoubtedly confirm that courts started to accept and process sports-related cases, especially those relating to the transfer of professional athletes, only when courts’ attitude to sport was changed once it started to be considered as a commercial activity. Gradually, norms established within and by sports’ organizations were finally being challenged before the courts, and eventually before the European Court of Justice, which gave a conclusive ruling that enabled professional athletes to finally gain their long-awaited independence, at the end of the twentieth century. This provided the athlete with the legal status of an employee, which includes his/her liberty of movement. This comparative method allows us to study the moments when universal sports’ regulations were created, and the process of their harmonization, through the acceptance of basic legal principles and the establishment of necessary relations between sports organizations themselves and authorities operating outside the field of sport. Such collaboration, which had previously been impossible, established mutual activity towards the same goals – not only the protection of sports’ participants, but also the protection of sport itself. Both tasks are very difficult to achieve and require great responsibility.

Liability for damage caused by using medical devices is one of crucial and very actual problems of the law of obligations. It is a very complex social and legal problem, not only because it is not regulated by special legal rules, but also because it is the problem that has only recently gained a character of the mass phenomenon. So far, the content of our legal theory indicates its evident lack of interest in this area of social relations where, except in a couple of smaller articles, this area has not been the subject of any textbook nor a monographic treatment. The essence of this research is reflected in the need to assess the extent to which the general rules of liability for damage are adapted to the nature and specifics of patient's right to damage compensation which is caused by the use of medical devices, i.e., the need to examine whether this right may be exercised exclusively by the rules of subjective liability or it may be exercised according to the rules of strict liability for damage, with the fulfillment of legal requirements. The task of this research is also the need to examine the liability of the medical devices manufacturer and possible liability of health workers/health institutions for the damage caused by the lack of medical device as a product. More specifically, whether it is possible and to what extent to expand strict liability for damage caused by the defect of medical devices on health workers/health institutions. The subject of analysis will also be the existing systems of liability insurance of health workers, and above all, the possibility of compensation to patients, who have been harmed during the use of medical devices, through existing insurance systems. Liability for damage caused by the use of medical devices requires consideration and investigation of this problem in a broader philosophical, social and economic context, but also processing its legal aspects. The focus of the research is placed on the legal aspects of liability, where in the forefront is the domestic law. Due to the very poor domestic legal theory and jurisprudence, a huge part of the research refers to the comparative law. During the research of the problem, which is the subject of this dissertation, various scientific methods have been used. In addition to the general dialectical method, which is always applied in scientific researches, legal methods (dogmatic and normative method) have also been used in order to determine the content, sense and meaning of legal norms used to regulate the liability for damage caused by medical devices. But, during the research, we have also used the axiological and sociological method and, like secondary method, we have used historical-legal as well as comparative and comparative-legal method, to whose use we have given special emphasis. The research results have shown that the general rules of liability for damage are not adequately adjusted to the nature and specifics of a patient's right to compensation for damage caused by the use of medical devices. Also, the results of the research have shown that patients might exercise that right not only according to the rules of subjective liability, but, with the fulfillment of legal requirements, and according to the rules of strict liability for damage. When it comes to strict liability for damage caused by a defect of medical devices, the results have shown that in certain legal systems, there is a tendency of expansion of this liability to health workers/ health institutiosn. The growing influence of strict liability to the world of health services is visible through the increasing use of "no fault" patients' insurance system.

Donation (donatio) is a common and important human relationship, a delicate social phenomenon affecting an individual and the society, interpersonal relations, economic status of the family and community (considering that gifts accompany all important life events). In different eras and societies, the object, legal form and purpose of donation have changed but it has always been a common legal transaction. The diverse living circumstances testify that relations arising from gifts are not as simple as they may seem at first. There is a dark side of gratuitousness. Jurisprudence has been studying it with more or less success for centuries. Contract law has developed an advanced legal system and a solid theoretical basis for trade relations but it is rather incomprehensive in terms of relations beyond the business sphere. Although legal norms on gifts are part of classic contract law, they are not static. Legal history has kept reaffirming this standpoint since Lex Cincia to the contemporary Draft Common Frame of Reference (DCFR). The theoretical significance of this research stems from the fact that comparative law includes a vast number of diverse definitions and conceptions on the institute of donation, which necessarily imply significant legal implications and call for reconsideration of the initial axioms. As a social phenomenon of legal significance, donation has to be observed in the historical, social and economic context, and considered from the aspect of philosophy of law. There are many dilemmas and conflicting theories in the legal doctrine on an array of donation-related issues, starting from the basic features to the legal nature of donation. If donation is really just an instrument for "enrichment and impoverishment," money would be an ideal gift for every occasion, which is certainly far-fetched. The subjective element of donation, as its principal feature, is multifaceted and ambiguous. It is described as the animus donandi, the causa, as well as the mutual consent of the contracting parties. The complexity of this institute is further illustrated by specific problems concerning the mere quantity of different types of donation (9 modalities). The practical significance of this study is related to a number of controversial and contemporary questions on the conclusion and termination of donation contract. The particular features governing the conclusion of a donation contract necessarily entail a specific legal regime in terms of its termination. Compared to other contracts, donation is more "vulnerable" in terms of extinction. In comparative law, there is a vast variety of divergent solutions regarding the termination grounds. Revocation of gifts is a perpetual source of controversy because this concept is inconsistent with the pacta sunt servanda principle. Apart from the donor, donation may be challenged by third parties in case their interests are threatened by the donor’s disposition. Moreover, donation is frequently a result of extortion under undue influence and pressure, or taking advantage of one's weakness, incapacity or age, usually by the least expected persons close to the donor. Nullity of a donation contract is always based on the lack of some essential element required for its creation: an absolute or relative incapacity of a contracting party; the impossible, illicit or imprecise gift object; the unauthorized or false causa; a failure to observe the legal form, etc. Donation is may also be fictional, simulated or dissimulated. The aim of this research is to examine, classify and analyze the problems and dilemmas related to the formation and termination of the donation contract, as well as to identify the dominant tendencies and key standpoints, and provide a detailed insight into the comparative legal solutions and case law. It is intriguing that the regulation of such a common and universal social phenomenon (as donation) is so different in various legal systems. The results of this research are: 1) identification of the most important similarities and differences between the concepts of donation in comparative law; 2) clarification of the many dilemmas, disputes and uncertainties (about 120) related to the formation and termination of the donation contract; 3) constructive proposals inspired by effective comparative solutions; 4) suggestions for the modernization of domestic contract law. The regulation of donation contracts in Serbia is not satisfactorily because the Obligation Relations Act (ORA) is primarily intended for contracts predominantly oriented towards the “open market”. This study focuses on the civil law developments, the legislative trickery (formalism, bans), the resourcefulness of legal professionals (resorting to manual gifts) and creativity of lay people (resorting to simulation and indirect gifts). The conservative schools of law and economics cannot comprehensively explain the concept of gift. Contract law is essentially property-related whereas donation may entail some non-material goals or purposes. Given that donation is inseparable from personal relations and ties, the legal framework which ignores this fact is inefficient. The current tendency towards establishing more flexible norms and broadening the discretionary authority of the judiciary ultimately imposes the need for a superior general legal education. The nemesis of donation is the legislative framework rather than legal practitioners. The traditional approach gives priority to material assets whereas the more recent approach supports the exchange of non-material assets. However, if donation were truly a hybrid between the onerous and gratuitous contracts, there is no example for the latter. The objective element of donation is best explained cumulatively: the gratuitousness is a prerequisite; the correlative pair (enrichment and impoverishment) is the result. Even though contract law generally excludes emotions due to their disruptive impact on free will, they are an inseparable part of donation contacts, clearly distinguishing them from other contracts. An appropriate legal solution is practically inconceivable without taking into account the personal and psychological effects of gifts. The legal relationship between the donee and the donor is not universally regulated as a contractual relation in all legal systems. The basic contract law concepts (obligations, debt, party autonomy, negotiations) are not compatible with donation as a social phenomenon. Domestic literature ignores arguments against obsolete formalism of donation. The legislator has always used the legal form to block the expansion of donation, as well as to accomplish his own goals. The legal nature of donation has largely been determined by the evolution of its legal form. The legal form should be an instrument of justice rather than a fetish. The legal standard of "excessive ingratitude" illustrates that the lack of definition may sometimes be quite convenient. Impoverishment is a positive example how local legal practitioners supplemented the domestic regulations by using comparative solutions. Residual revocation envisaged in the DCFR shows how an institute which is typical for mutually binding contracts may be adapted to fit donation contracts. In case of mistake (flaw), donation is easier to cancel than other contracts because it is considered that gratuitous acquirer does not need special protection. Yet, mistake is not a legitimate instrument for the donor who regrets his donation. Due to the disproportion between the donor’s mental capacity and the likelihood of fraud, there is a special focus on the the gift-giving capacity. In case of fraud, it is easier to cancel a gift than an onerous contract. In such cases, sometimes the contract annulment is favourable to the donor even though he is an "accessory" rather than a victim. Certain problems are universal in donation contracts. Lawyers have always tried to prevent gift extortion, which is particularly unfortunate when the donor is blackmailed by a member of the political elite. Lex Cincia, the first measure against the power abuse, had the same goal as the domestic Act on the Restitution of Land adopted 2,200 years later. The impact of emotions in contract law is most prominent in cases where the donation contract is terminated due to the dissolution of marriage. The end of romance between the spouses regularly affects the third party donation (a wedding present) although it is an external circumstance which is beyond the contracting parties’ relationship. The difference between the letter of law and its actual application is clearly evident when donation is revoked by the donor’s creditors.

Предмет докторске дисертације представља одређивање појма, али и последица које стварају неосноване изјаве воље усмерене на раскид уговора због неизвршења. Тзв. неосновани раскиди отварају низ питања, па стварају за нашу судску/арбитражну праксу доста дилема. У правним системима попут нашег, у којима се уговор због неизвршења раскида изјавом воље повериоца, мимо суда, и пред самим повериоцима је не тако лак задатак. The subject of the doctoral dissertation is the definition of the concept, as well as of consequences incurred by unfounded declaration of intention due to failure of performance. The so-called unfounded termination brings fourth a plethora of issues thus creating many a dilemma for the case/arbitration law in this country. In legal systems such as the one in this country , in which the contract, due to failure of performance, is terminated by the creditor`s declaration of intention, the so-called extra-judicial termination, the creditors are faced with by no means an easy task.