Search

Током XVIII века српска култура изнедрила је најмање тридесет за сада познатих портрета који се могу довести у везу са племством. Њима се прикључују и грађевине сакралне и профане намене подизане средствима и за потребе племићких породица, као и група предмета из домена примењене уметности који су се првобитно налазили управо у овим здањима. О тим предметима и грађевинама до сада је писано у више наврата и у различитим контекстима и обимима. Ипак, прво а и последње опсежније истраживање племства везано је за домен културне историје и објављено је пре више од осамдесет година. Резултат је то превасходно идеолошке климе која је током XX века постајала све хладнија према племству као друштвеном феномену, нарочито нововековном, почевши да отопљава тек на измаку овог столећа. Решавајући друге проблеме, пре свега оне који се односе на питања везана за појам стила, историчари српске уметности сакупили су солидан фонд информација о уметничким делима, сведочанствима или предметима ствараним за потребе племства али је изостао покушај да се постави питање повода њиховог настанка, чиме би се отворио један нов и веома важан контекст њиховог значења и значаја. Тако питања везана за племство XVIII века нису до сада, у проучавањима историје српске културе, сагледавана нити проблематизована са позиција савремених методолошких приступа историје уметности. У овом раду се испитује феномен визуелне репрезентације – један од кључних појмова савремене историје уметности – на примеру племства српске етничке и православне верске припадности у оквирима Хабзбуршке монархије у XVIII веку. Кроз сагледавање племства као друштвеног феномена у прецизно дефинисаном идеолошком оквиру монархијског система постале су видљиве идејне основе његовог манифестовања у домену визуелне културе. На тај начин остварује се допринос проучавању историје српске односно европске уметности и откривају се нова знања која указују на нужност преиспитивања досадашњих ставова о племству. During the 18th century, Serbian culture has produced at least thirty, for now known, portraits that can be related to nobility. Along with the portraits, numerous buildings of the sacral and secular use had been built by and for the needs of noble families. Within these buildings, a group of objects from the fields of applied art was originally placed. So far, several studies have been written on the subject of these architectural works and applied art objects in different occasions, contexts and quantity. However, first and even the last extensive research of nobility is related to cultural history and was published more than eighty years ago. This has been the result of an ideological climate in the 20th century that was becoming increasingly colder towards the sociological phenomenon of nobility, especially regarding the one from an early modern period. This climate started to warm up at the very end of last century. Addressing other problems, primarily those related to the notion of style, Serbian art historians have collected a solid fund of information on artworks, testimonies or items created for the needs of the nobility, but an attempt to problematize the question of their creation remained absent. This question would open a new and very important context of the meanings and relevance these objects and artworks have had at the time. Such question, regarding the nobility of the 18th century has not been problematized so far in the study of the history of Serbian culture from the perspective of contemporary methodological methods. This work examines the phenomenon of the visual representation – as one of the key concepts of contemporary art history – on the example of the nobility of Serbian ethnicity and Orthodox religion within the framework of the Habsburg Monarchy in the 18th century. Through perceiving the nobility as a social phenomenon in the precisely defined ideological framework of the monarchy system, the ideal basis of its manifestation in the field of visual culture became visible. In this way, a contribution is achieved to the study of the history of Serbian and European art. The perspectives this contribution indicates are noticeable within the necessity of reapproaching current position this phenomenon has in the history of art.

The Metropolitanate of Karlowitz as a Serbian ecclesiastical organisation within the Habsburg Monarchy played an important role in the history of Serbs. From 1708 to 1913 there was a succession of nineteen metropolitans as its head. In the time between the death of one and the election of a new metropolitan, the so-called sede vacante, the church was ruled by one of the episcopes as its administrator. Mojsije Putnik, first the episcope of Backa, and then of Timisoara, held this position three times (1768-1769, 1773-1774 and 1780-1781), though he was replaced during his first mandate. His work as an administrator was solely within what the law (First Illyrian Regulament and Declaratorium) proscribed, while only in the financial matters he strived to acquire significant assets, but without success. Successful church management, without confronting the Court, resulted in his becoming a desirable candidate for the metropolitan, both in the eyes of the people and the Court, in the Synod of 1781. This secured him the position of the hierarch of the Serbian church in the Habsburg Monarchy, which he held until his death in 1790.

Докторска дисертација бави се феноменом манастирских библиотека на територији Карловачке митрополије у 18. веку. Полазећи од општег значаја манастира за српску историју, рад анализира њихову повезаност са културом књиге. Пошто су манастирске библиотеке најстарије српске књижне збирке, са вековним континуитетом, било је потребно установити њихово стање на подручју Митрополије у 18. веку, кад долази до бурних политичких и друштвено-културних промена. Пошто је објашњен разлог постојања такве врсте библиотека, представљено је и образовање које се стицало у манастирима у контексту опште црквене историје, усмерено на само монаштво и на свет ван манастира. Дата је периодизација њиховог развоја, при чему је установљено да 18. век доноси корените промене у смислу модернизације. Са историјског становишта дата је њихова структура (рукописна, рана штампана српска књига, нововековна рускословенска, српска књига 18. века и страна књига)... The doctoral dissertation deals with the phenomenon of the monastic libraries in the territory of the Karlovac Metropolitan Diocese in XVIII century. Starting from the general importance of monasteries for the Serbian history, one analyses their connection with the book culture. Since monastic libraries are the oldest Serbian book collections, with a century-old continuity, it has been necessary to determine their condition in the Metropolitan Diocese in XVIII century, a time of the turbulent political and social-cultural changes. After explaining the reason for such libraries’ existence, one has presented the education that was gained at the monasteries in the context of the general history of the church, directed to both the monasticism and the world outside the monastery. One has also given the periodization of their development, establishing at the same time the fact that XVIII century brought radical changes in terms of modernization. From the historical point of view, one has presented their structure (manuscripts, early Serbian printed books, modern history Russo-Slavonic books, XVIII century Serbian books and foreign books)...

Угледна грађанска породица Ћирић из Сремских Карловаца изнедрила је неколико изузетних интелектуалаца. Они су својом делатношћу – духовном, политичком и културном – оставили значајног трага у историји српског народа у другој половини 19. и првој половини 20. века. Њени најистакнутији представници били су: др Исидор Ћирић (1844-1983), народно-црквени и патријаршијски секретар, Милан Ћирић (1845-1931), новосадски окружни протопрезвитер, затим Иринеј Ћирић (1884-1955), епископ тимочки и бачки, и Стеван Ћирић (1886-1955), министар просвете и председник Народне скупштине Краљевине Југославије. У раду је представљена делатност најзначајнијих чланова породице који су, поред широког образовања, имали и различита интересовања. Исидор Ћирић је преко две деценије био на највишем чиновничком положају у Карловачкој митрополији, али је истовремено био и члан Српског народно-црквеног сабора, као и посланик на Хрватском и Угарском сабору. Био је активан на књижевном пољу и, захваљујући томе, изабран је за члана Књижевног одељења Матице српске. Његов брат Милан је био дугогодишњи прота Саборне цркве и окружни протопрезвитер новосадски. Истовремено је био катихета и члан Патроната Новосадске гимназије, као и члан бројних епархијских тела. Највише простора у раду посвећено је епископу тимочком и бачком Иринеју, чија је делатност у међународним црквеним покретима, као представника Српске православне цркве у периоду између два светска рата, од изузетног значаја и до сада готово неистражена. Његова улога током Другог светског рата, када је покренуо и водио акцију спасавања више хиљада деце, мајки са одојчадима и старијих из логора Шарвар, као и у отварању Дечје болнице у Новом Саду, била је од пресудног значаја. Стеван Ћирић је активно учествовао у политичком животу Краљевине Југославије у периоду од 1934. до 1939, као министар просвете и председник Народне скупштине. Био је изузетно ангажован у раду Интерпарламентарне уније и Интерпарламентарне Мале Антанте. Истовремено је био председник Југословенског шаховског савеза, члан Матице српске, Ротари клуба и многих других удружења. Кроз историју породице Ћирић може се сагледати и друштво у целини у одређеном историјском периоду. Породица Ћирић је добар пример угледне грађанске породице која је изнедрила неколико значајних личности које су заузимале важне положаје у друштву. Ugledna građanska porodica Ćirić iz Sremskih Karlovaca iznedrila je nekoliko izuzetnih intelektualaca. Oni su svojom delatnošću – duhovnom, političkom i kulturnom – ostavili značajnog traga u istoriji srpskog naroda u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka. NJeni najistaknutiji predstavnici bili su: dr Isidor Ćirić (1844-1983), narodno-crkveni i patrijaršijski sekretar, Milan Ćirić (1845-1931), novosadski okružni protoprezviter, zatim Irinej Ćirić (1884-1955), episkop timočki i bački, i Stevan Ćirić (1886-1955), ministar prosvete i predsednik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije. U radu je predstavljena delatnost najznačajnijih članova porodice koji su, pored širokog obrazovanja, imali i različita interesovanja. Isidor Ćirić je preko dve decenije bio na najvišem činovničkom položaju u Karlovačkoj mitropoliji, ali je istovremeno bio i član Srpskog narodno-crkvenog sabora, kao i poslanik na Hrvatskom i Ugarskom saboru. Bio je aktivan na književnom polju i, zahvaljujući tome, izabran je za člana Književnog odeljenja Matice srpske. NJegov brat Milan je bio dugogodišnji prota Saborne crkve i okružni protoprezviter novosadski. Istovremeno je bio katiheta i član Patronata Novosadske gimnazije, kao i član brojnih eparhijskih tela. Najviše prostora u radu posvećeno je episkopu timočkom i bačkom Irineju, čija je delatnost u međunarodnim crkvenim pokretima, kao predstavnika Srpske pravoslavne crkve u periodu između dva svetska rata, od izuzetnog značaja i do sada gotovo neistražena. NJegova uloga tokom Drugog svetskog rata, kada je pokrenuo i vodio akciju spasavanja više hiljada dece, majki sa odojčadima i starijih iz logora Šarvar, kao i u otvaranju Dečje bolnice u Novom Sadu, bila je od presudnog značaja. Stevan Ćirić je aktivno učestvovao u političkom životu Kraljevine Jugoslavije u periodu od 1934. do 1939, kao ministar prosvete i predsednik Narodne skupštine. Bio je izuzetno angažovan u radu Interparlamentarne unije i Interparlamentarne Male Antante. Istovremeno je bio predsednik Jugoslovenskog šahovskog saveza, član Matice srpske, Rotari kluba i mnogih drugih udruženja. Kroz istoriju porodice Ćirić može se sagledati i društvo u celini u određenom istorijskom periodu. Porodica Ćirić je dobar primer ugledne građanske porodice koja je iznedrila nekoliko značajnih ličnosti koje su zauzimale važne položaje u društvu. Notable urban family Ćirić from Sremski Karlovci has given several outstanding intellectuals. With their spiritual, political and cultural activities, they left a significant mark in the history of the Serbian people in the second half of 19th century and the first half of 20th century. Its most prominent members were: dr Isidor Ćirić (1844-1893), the Secretary of Patriarchate and the National Church Secretary, Milan Ćirić (1845-1931), Novi Sad county presbyter, Irinej Ćirić (1884-1955), Bishop of Timok and Bishop of Bačka, and Stevan Ćirić (1886-1955), the Minister of Education and the President of the National Assembly of the Kingdom of Yugoslavia. This thesis deals with the activities of the most prominent members of the Ćirić family who had shared a variety of interests along with their comprehensive education. Isidor Ćirić held the highest administrative positions in the Metropolitanate of Sremski Karlovci for over two decades, and at the same time, he was a member of the Serbian National and Church Assembly, as well as a member of Croatian and Hungarian Parliament. He was active in the literary field, and for this reason he was chosen to become a member of the Literary Department of Matica Srpska. His brother Milan was a long-term priest of the Assembly Church and Novi Sad county presbyter. At the same time, he was a catechist and a member of the Patronage of Novi Sad Grammar School, as well as a member of numerous eparchial administrative bodies. The biggest section of the thesis is dedicated to Bishop of Timok and Bishop of Bačka, Irinej, whose activity in the international church movements, as the representative of the Serbian Orthodox Church in the period between the two world wars, was immensely important and has been barely investigated so far. He had a key role in the World War Two, when he organized and led the action of saving several thousand children, mothers with infants and the elderly from the concentration camp Sárvár and when he helped the opening of the Children’s Hospital Ward in Novi Sad. Stevan Ćirić actively participated in the political life of the Kingdom of Yugoslavia in the period from 1934 to 1939, as the Minister of Education and the President of the National Assembly. He was extremely active in the work of Inter-parliamentary Union and Inter-parliamentary Little Entente. At the same time, he was the president of the Yugoslav Chess Association, a member of Matica Srpska, Rotary Club and many other societies. Throughout the history of the Ćirić family we can get an insight into the life of a society as a whole in a certain historic period. The Ćirić family is a good example of a notable urban family which gave several prominent figures who assumed high positions in the society.

У новијој српској културној историји, појава и формирање црквених библиотека почиње у првој половини 18. века, и то у крајевима под Аустро–Угарском влашћу. Најстарија српска (црквена) библиотека, која није припадала никаквом манастиру или цркви, јесте Архиепископско-митрополитска-патријарашка библиотека, познатија под називом Патријаршијска библиотека (сада са седиштем у Београду). Она представља најстарију савремену библиотеку уопште код Срба, а по континуитету постојања стоји међу првима у региону. Њени фондови су се уобличавали, формирали и организовали као дворско књигохранилиште поглавара Карловачке митрополије и Српске православне цркве преко 300 година. Полазећи од хипотеза: да је знање којим данас располажемо о три века рада Патријаршијске библиотеке фрагментарно и са недовољно утемељеним провереним подацима; да постоји довољно архивске и рукописне грађе, која се може у неким деловима употпунити, а у другим потпуно променити слику о њеном историјском развоју; да изучавање њене укупне историје и организације није никада била тема једног научног рада; да ова врста аналитичко-синтетичких истраживања ствара темељ за промену постојећег стања и даје одговоре за њено библиотечко-инфромативно организационо унапређење; и да је у свету делатност црквених библиотека развијена као посебна грана библиотекарства, сматрали смо да је од велике важности да проговоримо о њеном значају у историји Срба од почетка 18. до почетка 21. века... The establishment of libraries in recent Serbian cultural history has begun in the first half of XVIII century in regions under Austro-Hungarian rule. The oldest Serbian (Church) library, which did not belong to a specific monastery or a church, is The Archiepiscopal-Metropolitan-Patriarchal Library, better known as The Patriarchal Library (now seated in Belgrade). It represents the oldest modern Serbian library and, as far its continuity is concerned, one of the first in this region. Its funds have been gradually formed and organized as court book storage of metropolitans of Karlovci and patriarchs of the Serbian Orthodox Church during more than 300 years. Proceeding from the facts that our knowledge about the three hundred years long development of the Patriarchal Library is fragmentary and based on insufficiently grounded and verified data, that there still exists a large quantity of archive and manuscript material that could in certain ways supplement and in others completely change the picture of its historical development, that studying of its history and organization has never been the subject of any scientific research, that this type of analytical-synthetic research could create foundation for changing the existing situation and give solutions for its better librarian-informatics organization, and that the activity of church libraries is in many countries developed as separate branch of library science, we concluded that it would be of utmost importance to present the significance of the Patriarchal Library in Serbian history from the beginning of XVIII century till the beginning of XXI century...

Циљ нашег истраживања јесте да прикажемо и објаснимо промене које су Марија Терезија и Јосиф II спровели у Српској православној цркви, односно у Карловачкој митрополији. Те промене су стављене у контекст државних реформи и упоређене с реформом Римокатоличке цркве у Хабзбуршкој монархији. Кроз процес реформе држава је успоставила чврсту контролу над управом и организацијом Карловачке митрополије, као и ред и дисциплину у њеним унутрашњим односима. Српска црква је на тај начин уређена и подређена држави. Посебна пажња у истраживању посвећена је променама које су извршене у појединим областима организације и унутрашњег живота Карловачке митрополије. Истраживање је спроведено у архивима Српске академије наука и уметности у Београду и Сремским Карловцима, као и у Архиву Војводине у Новом Саду. Поред необјављене архивске грађе, у раду су коришћени и објављени извори и литература на српском и страним језицима. Прикупљени подаци су анализирани, упоређивани и синтетизовани. Поједини добијени резултати приказани су у табелама. Резултати истраживања изнети су у тексту овог рада, који се састоји из две целине, подељене на поглавља. У првој целини сагледано је стање у Карловачкој митрополији пре реформе, истражени су и објашњени догађаји који су подстакли владара да реагује, представљен је хронолошки ток и природа реформе Српске православне цркве, и истакнути су проблеми који су је пратили. У другом делу рада изнети су резултати истраживања о извршеној редукцији српских манастира, преуређењу парохијалне мреже, уређивању финансијских и имовинских прилика у Митрополији, реформи основних школа, проблему састављања уџбеника, посебно катихизиса, затим редукцији верских празника и уређењу духовних судова. Промене спроведене у наведеним областима нису биле једине, али су међу најважнијима. The aim of this research is to demonstrate and explain the modifications having been implemented in the Serbian Orthodox Church, and, more precisely, in the Metropolis of Karlovci by Maria Theresia and Joseph II. These modifications have been put into context of state reforms enacted in the Habsburg Monarchy, and compared to the reform implemented by the Roman Catholic Church in the same period. The state has managed, through the reform process, to establish a firm control over the administration and organization of the Metropolis of Karlovci, as well as the order and discipline in its internal relations. In that manner has the Serbian Orthodox Church become structured and subordinated to the state. In this research, the particular attention has been drawn to the modifications implemented in specific administrative areas of the internal organization of the Metropolis of Karlovci. The research was conducted in the Archives of the Serbian Academy of Science and Arts in Belgrade and Sremski Karlovci, as well as in the Archive of Vojvodina, based in Novi Sad. Apart from the unpublished archivist material, the sources and literature published in Serbian and other foreign languages have been used in the course of research. The assembled data have been analyzed, compared and synthesized. Some of the consequently obtained results have been presented in tables. The results of this research have been presented in the text of this work, composed of two units, split in chapters. In the first part, the set of circumstances attested in the Metropolis of Karlovci prior to the reform process has been presented, together with the events that had incited the ruler to undertake reactions; the chronological frame and the nature of the reform implemented by the Serbian Orthodox Church, including the arisen problems that followed it. In the second part of the work, the results of the research on the reduction of the Serbian monasteries have been presented, as well as the reorganization of the parishes, structuring of the financial and monetary situation of the Metropolis, the elementary school reform, issues related to the composition and writing of school-books, catechesis in the first place, but also to the reduction of the religious feast-days and the administration of spiritual courts. The modifications implemented in the afore-mentioned areas were not the only ones extant, but were certainly among the most significant ones

Овај рад бави се репрезентативним портретом српских архијереја Карловачке митрополије у Хабзбуршкој монархији (1690-1790). Српски патријарси и митрополити, заједно са другим високим представницима црквене јерархије као оновременом водећом интелектуалном елитом српске етније градили су личну политику репрезентативности, утичући на формирање своје јавне слике и њене перцепције, у том циљу укључујући и уређење резиденција и обезбеђујући присутност свог лика у важним топосима своје јурисдикције. У овом контексту самостални, репрезентативни портрет се у српској уметности појављује као елемент којим се градила и промовисала жељена слика архијерејеве фигуре, добивши у Карловачкој митрополији специфичне концептуалне основе, иконографију и стратешки важна места излагања. Заснован на ранијој каталошкој грађи, сачуваним и познатим примерима портрета, новијим културолошким сагледавањима историје Срба XVIII века и на необјављеној архивској грађи, овај рад бави се архијерејским портретом на три нивоа: утврђивањем бројности и правилности при излагању портрета у просторима Карловачке митрополије; анализом оригиналне функције и симболике тих простора и улоге портрета у њима; политиком репрезентативности српских архијереја заједно са улогом портрета у њој. Овај рад бави се и хабзбуршким царским портретима, будући да су Карловачкој митрополији били излагани заједно са архијерејским. Овим радом реконструише се изглед и боље се упознаје функција и симболика ентеријера у важним топосима Карловачке митрополије XVIII века као што су њене архијерејске резиденције, манастирски конаци и приватни домови, и сагледавају се нови обрасци понашња и изгледа српских архијереја у целини њихове политике јавне репрезентативности са личним парадним портрeтом као једним од кључних елемената. This paper focuses on representative portraits of Serbian clergy in Metropolitan of Karlovci in Habsburg Lands (1690-1790). Serbian patriarchs and metropolitans with senior church representatives were the intellectual elite of Serbian ethnie at the time. They were building politics of personal representation by forming own p ublic image and influencing its perception through arranging their residences and making sure their image is present in important places under their juristidiction. Independent portrait in early modern Serbian art is building and promoting the desired public image of bishops, incorporating particular conceptual basis and iconography and having strategically important places of display. Based on earlier cataloguing work, known and preserved portraits, new historiographical insights into Serbian cultural history of the 18th Century and unpublished archival materials, this paper focuses on portraits of high clergy at three levels: it determinates the number and regularity of the portrait display in the enteriors of the Metropolitan of Karlovci; analyses original functio ns and symbolism of the interiors and the role the portaits had in them; outlines the politics of presentation of Serbian clergy and alanyses the role of portrait in it. This paper also deals with Habsburg state portraits as they were displayed in Metropol itan of Karlovci together with clergical portraits. This paper reconstructs the presentation and gives insight into the functioning and symbolysm of interiors of Metropolitan of Karlovci such as the clerical residences, monasteries and private homes. It also views the new forms of demenaour of Serbian clergy as part of their politics of presentation together with their representative portraits as one of its key elements.