Search

Култура узгоја винове лозе и певања о њој представља важан део традиционалне и савремене културе словенских и других група народа. Предмет нашег чланка биће приказ и анализа справљања производа од грожђа као што су вино, ракија и сок код припадника дела јужнословенских народа – Срба, Бошњака и Хрвата – у Републици Србији и Босни и Херцеговини. Поред тога, биће контекстуализоване традиционалне песме које се везују за винову лозу код наведених народа у различитим регијама Босне и Херцеговине, као прилог предмету проучавања. Основни метод помоћу кога је грађа прикупљена, уз теренски рад и претрагу релевантне литературе, јесте интервју полуструктурираног типа спроведен са појединим припадницима српског народа у горњем Срему, бошњачког народа у централној Херцеговини и хрватског народа у западној Херцеговини. Критеријум за одабир саговорника био је аматерско или професионално бављење узгојем винове лозе, тј. поседовање одређених знања о овој пракси и појединим обичајима и обредима који се уз њу везују. Овај етнолошки и антрополошки поглед с једне и етномузиколошки поглед с друге стране показује на који начин сарадња између две дисциплине доприноси ширем разумевању како традиционалне тако и савремене културе код дела јужнословенских народа. The culture of growing grapevine and singing about it is an important part of the traditional and the contemporary culture of Slavic and other groups of peoples. The subject of our article will be a review and analysis of making grape products such as wine, brandy and juice among members of the South Slavic peoples (Serbs, Bosniaks and Croats) in the Republic of Serbia and Bosnia and Herzegovina. In addition, traditional songs related to the grapevine among these peoples in different regions of Bosnia and Herzegovina will be contextualized, as a contribution to the subject of study. The basic method by which the material was collected, along with fieldwork and archive search, was a semi-structured interview conducted with certain Serbs in the Upper Srem (Serbia), Bosniaks in central Herzegovina, and Croats in western Herzegovina (Bosnia and Herzegovina). The criterion for choosing the interlocutors was their amateur or professional cultivation of grapevine, i.e. their possession of a certain knowledge about this practice, as well as about certain customs and rituals associated with it. This ethnological and anthropological perspective on the one hand, and the ethnomusicological perspective on the other, shows how the cooperation between the two disciplines contributes to a broader understanding of both traditional and contemporary culture among the part of South Slavic peoples, which is important for the contemporary Serbian, Slav, and Balkan folkloristics.

Јужнословенске теме и мотиви нису само „популарне“ већ и нужне области проучавања у етнологији и антропологији. Иако су све јужнословенске савремене државе хетерогене и важне за друштвено-хуманистичке науке у истраживачком смислу, Босна и Херцеговина је у одређеној мери мање проучена. Три етничке заједнице (Бошњаци, Срби и Хрвати) и међусобни односи њихових припадника су поједностављени и остају често непознати како за њих саме, тако и за оне „са стране“, при чему се ту мисли на становнике суседних земаља, а не само особе из остатка европског континента и света. Сматрам да је, сходно томе, на делу „дупла егзотизација“ – посматрање и замишљање нâрода у Босни и Херцеговини као одувек међусобно завађених, али добронамерних и неспремних на новитете у свакодневном животу и другим доменима. Прожимања, удаљавања и спорења међу три заједнице почетком XXI века јесу шанса за другачије и боље разумевање истих, јер без тог дела јужнословенска културна слагалица није сасвим употпуњена.

Култура узгоја и опевавања винове лозе представља важан део традиционалне и савремене културе словенских и других група народа. Предмет нашег излагања биће приказ и анализа справљања производа од грожђа, као што су вино, ракија и сок код припадника дела јужнословенских народа – Срба, Бошњака и Хрвата – у Републици Србији и Босни и Херцеговини. Поред тога, биће контекстуализоване традиционалне песме које се везују за винову лозу код наведених народа у различитим регијама Босне и Херцеговине, као прилог предмету проучавања. Основни метод помоћу кога ће грађа бити прикупљена, уз теренски рад и претрагу релевантне литературе, јесте интервју полуструктурираног типа са појединим припадницима српског народа у горњем Срему, бошњачког народа у централној Херцеговини и хрватског народа у западној Херцеговини. Критеријум за одабир саговорника био је аматерско или професионално бављење узгојем винове лозе и поседовање одређених знања о овој пракси и појединим обредима који се уз њу везују. Овај етнолошки и антрополошки поглед с једне и етномузиколошки поглед с друге стране, показаће на који начин сарадња између две дисциплине доприноси ширем разумевању како традиционалне тако и савремене културе код дела јужнословенских народа, а што је, уопште узев, од значаја и за савремену српску фолклористику.

Рани Словени нису имали своју писменост све до појаве Сoлунске браће св. Ћирила и Методија и настанка глагољице 863. године, тако да су пре тога, али у великој мери и после тога вести о њима забележене у страним изворима, пре свега на грчком и латинском језику. Старије форме словенског језика – прасловенски, а затим и старословенски, имали су фонолошки састав у извесној мери различит од оба сродна индоевропска језика, па су рани словенски етноними забележени у изворима онако како су их грчки и латински писци репродуковали у својим књижевним језицима. Тако је на пример прасловенско о у грчким и латинским текстовима углавном постајало а, прасловенски полувокали ъ и ь су по правилу били вокализовани, а на исти начин су били репродуковани и словенски слоготворни сугласници р и л (у старословенским текстовима и касније најчешће бележени као рь и ль). Научници, у првом реду историчари, најчешће су само преузимали облике забележене у грчкој и латинској изворној грађи, те су на основу њих изводили некад и врло далекосежне закључке. Међутим, када се реконструише њихов тачан словенски облик, ти етноними постају корисно сведочанство за изучавање проблематике порекла и постанка јужнословенских племена Even after the creation of the Slavic alphabets, early information on the Slavs was for the most part recorded in Greek and Latin, and thus the names of the Slavic tribes have come down to us in somehow distorted forms, since the phonemic systems of those two languages did not match that of the early Slavic language. It is then necessary to establish the correct forms of the names of the Slavic tribes behind those recorded in Greek and Latin sources in order to investigate thoroughly their origins and formation. According to the sixth-century writers Procopius and Jordanes, the early Slavs were divided in many tribes even in their ancient homeland, north of the Carpathians. However, the names of the tribes appeared for the first time in written sources in the seventh century, with the names of the several Slavic tribes who invaded Greece and besieged Thessalonica in the 610s, among them the *Drъgъvitji,*Sagudati (*Sogъdati?), *Velejezitji, *Vojъnitji, *Bъrzitji. The *Smolěne, *Milenki, *Ezeritji were also present in Greece, as well as small parts of other tribes (Serbs, Croats, Kriviči, Czechs). Serbs and Croats settled in the western part of the Balkans, with their local branches such as the Diocletians, Terbunians, Zachloumians, Narentans, or *Gъtаnе, *Gъtьci. Various Slavic tribes settled in the Eastern Alps; the sources and local toponymy recorded the names of the Croats and Dulebs. The same was true about the old Roman Pannonia between the Danube and the Sava, where only Dulebs can be identified by name. In the eastern part of the Balkans, along the lower Danube, the sources mention the “seven Slavic tribes” subdued by the Bulgars in 680/681, but none of them by name. However, some of them could have later merged together into the new tribe of *Timočani. Along with them, the sources mention the Severi, but counted them apart from the “seven Slavic tribes”, and this was possibly because they were not Slavs in the strict sense of the word, but rather their relatives, the Antes. To the west of the *Timočani lived a southern part of the *Obъdritji, while at the confluence of the Great Morava and the Danube, lived the Balkan Moravians. As it could be deduced from their ethnonymy, some of those tribes brought their names from their ancient homeland in the North and it is there that we should look for their origins. The assumption is further corroborated by the fact that the names of some tribes appear in the other areas of the Slavic world as well, which means that the tribes in question must have split during the migrations. However, some of the tribes were formed only after the settlement in the Eastern Alps and the Balkans, as revealed by the geographic origin of their names. Some of them were geographically separated sections of the ancient tribes who developed a new identity while still retaining the old one. But in some cases, parts of several different Slavic tribes settled in the same area and organized into a new ethnopolitical entity, in which case they first used the common name of the Slavs as a symbol of their common identity along with a geographic determination (for example, Slavs of the Rychios, Slavs of the Strymon, Slavs of the Peloponnese, “seven Slavic tribes”, Slavs of Pannonia, the Eastern Alps Slavs), and only later came to use new names based on the geographic terms (Carantanians, Carnians, *Ezeritji, *Timočani, Moravians, etc.). There were also some minor tribes that in the course of the migrations merged with a stronger tribe and assumed its identity. This clearly indicates that different Slavic tribes during the migrations still shared a strong sense of common Slavic identity alongside their own tribal identity. Even later, in the 9th century, Frankish sources mention common legal traditions among the Slavs (“leges et consuetudines Sclavicae gentis”), and the language that Sts Cyril and Methodius first introduced into literary use was still sufficiently uniform to be named as the common Slavic language.

Споразум Цветковић–Мачек, постигнут после вишемесечних преговора у августу 1939. године, којим је створена Бановина Хрватска и започето државно преуређење Краљевине Југославије на националним основама, изазвао је различита, углавном негативна реаговања. У мноштву одјека на почетак федерализације дотадашњег централистичког уређења аргументованошћу се издвојило мишљење Демократске странке. У овом смо раду настојали да прикажемо суштину тада изношене критике, имајући у виду и одступање од претходних ставова демократа, заступаних претходних година. У анализи смо користили резолуције Демократске странке, партијску преписку, мемоарске изворе, штампу и релевантну историографску литературу. At the onset of the Yugoslav Kingdom, the Democratic Party stood out by its Yugoslav name, the number of organisations, width of the territory that it covered, the multitude of intellectuals among its ranks and its exclusive espousal of strict unitaristic-centralistic solutions. However, the resistance shown mainly by Croatian parties to the Vidovdan Constitution, based on such principles, caused the first vacillations and the decision of a part of the Party leadership to look for a compromise with the Croats. This was one of the most important reasons for the first great party division. Its part which remained with the Party’s leader Ljubomir (Ljuba) Davidović, a staunch supporter of the national-political compromise, in time leaned increasingly to federalism as a form of state organisation. The decisive steps were made in 1932 and 1933 when the Democratic Party opted for the creation of four federal units – three formed around large cultural-historical centres (Belgrade, Zagreb and Ljubljana), and the fourth consisting of Bosnia and Herzegovina, so as to avoid a sharp division between the Serbs and Croats in that area. Accepting to “sacrifice” Bosnia and Herzegovina in the interest of state integrity, the democrats were unyielding in regard to Vojvodina, believing that it was only Vojvodina that could have autonomy within the Serbian unit. The Cvetković–Maček Agreement and the creation of the Banovina of Croatia in August 1939, whose width of the territory jeopardised the interests of the Serbian nation, and the scope of its competences endangered the interests of state integrity, forced the Democratic Party to abandon the proposal of the creation of four federal units. Protesting over the adoption of the decision on the creation of the Banovina of Croatia in a non-democratic procedure, by singling out only one federal unit, without real representatives of the Serbian people, it however accepted it as a fait accompli. It, however, also put forward its decisive request that the entire territory that remained outside the Banovina of Croatia and the future Slovenian unit should become a single Serbian unit. The determination by which it supported such solution and criticised the new situation made it the most important opponent of the Cvetković–Maček Agreement. Глас / Српска академија наука и уметности ; 428. Одељење историјских наука ; књ.18

Споразум Цветковић–Мачек, постигнут после вишемесечних преговора у августу 1939. године, којим је створена Бановина Хрватскаи започето државно преуређење Краљевине Југославије на националнимосновама, изазвао је различита, углавном негативна реаговања. У мноштвуодјека на почетак федерализације дотадашњег централистичког уређења аргументованошћу се издвојило мишљење Демократске странке. У овом смораду настојали да прикажемо суштину тада изношене критике, имајући у видуи одступање од претходних ставова демократа, заступаних претходних година.У анализи смо користили резолуције Демократске странке, партијску преписку, мемоарске изворе, штампу и релевантну историографску литературу. At the onset of the Yugoslav Kingdom, the Democratic Party stood out by its Yugoslav name, the number of organisations, width of the territory that it covered, the multitude of intellectuals among its ranks and its exclusive espousal of strict unitaristic-centralistic solutions. However, the resistance shown mainly by Croatian parties to the VidovdanConstitution, based on such principles, caused the first vacillations and the decision of apart of the Party leadership to look for a compromise with the Croats. This was one of the most important reasons for the first great party division. Its part which remained with theParty’s leader Ljubomir (Ljuba) Davidović, a staunch supporter of the national-politicalcompromise, in time leaned increasingly to federalism as a form of state organisation. Thedecisive steps were made in 1932 and 1933 when the Democratic Party opted for the creation of four federal units – three formed around large cultural-historical centres (Belgrade,Zagreb and Ljubljana), and the fourth consisting of Bosnia and Herzegovina, so as to avoida sharp division between the Serbs and Croats in that area. Accepting to “sacrifice” Bosniaand Herzegovina in the interest of state integrity, the democrats were unyielding in regardto Vojvodina, believing that it was only Vojvodina that could have autonomy within theSerbian unit. The Cvetković–Maček Agreement and the creation of the Banovina of Croatia in August 1939, whose width of the territory jeopardised the interests of the Serbiannation, and the scope of its competences endangered the interests of state integrity, forcedthe Democratic Party to abandon the proposal of the creation of four federal units. Protesting over the adoption of the decision on the creation of the Banovina of Croatia in anon-democratic procedure, by singling out only one federal unit, without real representatives of the Serbian people, it however accepted it as a fait accompli. It, however, also putforward its decisive request that the entire territory that remained outside the Banovina ofCroatia and the future Slovenian unit should become a single Serbian unit. The determination by which it supported such solution and criticised the new situation made it the mostimportant opponent of the Cvetković–Maček Agreement. Глас / Српска академија наука и уметности ; 428. Одељење историјских наука ; књ.18

Територијално разуђено подручје данашње Војводине (Срем, Банат, Бачка) било је одувек специфично на свој начин, чему су допринеле разне околности. Прича за себе је Банат, који се после аустријско-турског рата (1716-1718) нашао у саставу Хабзбуршке монархије, као царски посед, изузет од приватног (спахијског) власништва, за разлику од Срема и Бачке као "изузетно третирана" провинција, и који је требало да постане узданица, првенствено, у привредном погледу. То је подразумевало насељавање и колонизацију, пошто је затечена ретко насељеним, искључиво српским, становништвом. У обзир су долазили "сви", независно од верске и националне припадности, уколико су били "специјалисти" за одређене делатности. Тако су се, на релативно скученом простору, нашли бројни народи, упућени на суживот до данашњих дана. Ови процеси завршавају се, углавном, на размеђу XVIII и XIX века, а последица је била етничко шаренило.

Банија је једна од традиционалних српских етничких области у Републици Хрватској. У раду је при- казана драстична промена етничке структуре банијског становништва, која је у највећој мери последица ратног сукоба који се одвијао од 1991. до 1995. године. Резултати пописа становништва у Хрватској 2001. и 2011. годи- не показују апсолутно и релативно смањење српске, а повећање хрватске популације у односу на 1991. годину, као и промену територијалне распрострањености Срба и Хрвата. Неповољна старосна структура, емиграција и асимилација утицаће на опадање броја и удела Срба у наредном периоду. Banija is one of the traditional Serbian ethnic areas in Croatia. This paper presents a drastic change in the ethnic structure of Banija population, which is largely a consequence of the conflict that took place from 1991 to 1995. Results of the census in Croatia in 2001 and 2011 show an absolute and relative reduction of Serbian population and increase in Croatian population in relation to 1991, as well as a change of territorial distribution of Serbs and Croats. Unfavorable age structure, emigration and assimilation will affect the decline in the number and share of Serbs in the future.

Since 1848, the national revival in politics of Precani Serbs had the nature of struggle for achieving collective and civil rights, as opposed to the efforts of the Hungarian political elite to ensure the primacy of the principle regarding the national independence, territorial integrity, and supremacy of a political nation in the territory of Hungary, in relation to other non-Hungarian nations. While the secular and ecclesiastical representatives of Serbs, Serbian deputies in the Croatian Parliament, and Serbian border guards tried repeatedly and unsuccessfully to achieve political and social interests in the genuine cooperation and equal alliance with the Croats, Croatian institutions and Croatian political leaders, backed by the absolute authority Ban Jelacic, managed to take advantage of the trust of the Serbian people solely in service of Croatian national policy, in order to achieve the goals which were the essence of the ideological and political construction of the Croatian national and historical right. Two different and essentially mutually contradictory state and national ideas of two Slavic nations, at the time of the Revolution from 1848 to 1849, were the most expressed in relation to the Vojvodina issue.

За Босански устав 1910, чија је годишњица била 2010, наши преци су, у недостатку бољега, живели, борили се и умирали. Он је за њих, као и данашњи устав за нас, био знак слободе, закона и реда. Зато је стогодишњица овог Устава, чији су доносиоци били странци, важна и за данашње уставно питање у Босни и Херцеговини. Bosnian Constitution of 1910 was passed in difficult times and strained inner and international circumstances. In such condition of a colonial occupation and political organization on national and religious basis, this constitution, as it was the case with all movements for liberation, was not a product of a battle of the population with the foreigners but was an “imposed compromise”. There did not exist any organized national and political power for such kind of struggle. Those who were present, like leaders of the newly arisen civic political groups, avoided any action on side of the people, partly because of the feudal and clerical interests. It was because of their class interests that they were adjustable to the foreign authorities. The powers of opposition, like workers and their movement, were at the beginnings of founding and organizing themselves and lacked the support of the far numerous peasant masses and contact with other progressive social forces. This constitution was imposed by foreign invader in form of the “extraordinary” gift which did not satisfy the population because it served to extinguish the revolutionary national fire. At the same time, it reflected reactionary beliefs of the foreign aggressor and represented, formally, a kind of progress while being, in fact, in its greater part, a confirmation of the existing state formed in the long period of the occupational absolutistic rule. B&H remained dependent on the Monarchy, with bureaucratic Government which was in no way responsible to the Sabor, which was national representative body of “little influence”, without constituent initiative and with limited legislative functions. This is why the Constitution of 1910, with its main regulations represented a new form of the old absolutism and in its essence was an “illusion”. Of utmost importance were Hungarian jealousy and fears that solving of the Bosnian question would be followed by settling of the Yugoslav issues. Also, the Austrians were suspicious of the population, especially of the Serbs. Because of such politics, and, after the Constitution, the problem of Bosnia and Herzegovina remained an “open wound”, said in words of the very joint Minister of finances, Stefan Burijan, a longstanding supreme chief of Bosnia and Herzegovina’s government. Bearing in mind the “wound” which Bosnia and Herzegovina experienced with the Constitution of 1910 in World War I, in order that the Constitution of Deiton should not become a new “permanent wound”, a new constitution should preserve the principles of Deiton. It should, also, have “special connections” of not only of Republika Srpska with Serbia but of Muslim-Croatian’s Federation with Croatia, too. Also, both of them, as well as the State of Bosnia and Herzegovina have similar or same ethnical and religious structure with those of Serbia, Croatia and Montenegro. The State of Bosnia and Herzegovina, as well as Republika Srpska and the Federation should involve in a struggle which would suppress Serbian and Croatian separatism. It should, also, calm the Bošnjaks and prevent possible pretensions of Serbia and Croatia on Bosnia and Herzegovina. In this way, the new Constitution could have a better future than the Constitution of Deiton, and, especially, the Bosnian Constitution of 1910 have had. Recueil de l’histoire de bosnie et herzegovine, 7

In the 1880s the Croatian linguist Marcel Кušar developed a program for the forming of a literary language and orthography common to the Croats and the Serbs. The paper attempts to describe Kušars program as a system of principles for the forming and elaboration of a literary language and its written form, applied to the Croato-Serbian language situation in the post-Illyrian and post-Vukovian era. У раду се приказује и анализира модел за стварање заједничког књижевног језика и правописа за Хрвате и Србе који је осамдесетих година прошлог века конципирао хрватски лингвиста Марцел Кушар.

О ставу Joвана Јовановића Змаја према Хрватима, њиховoj политици и њиховим политичарима, као и о односу Хрвата према Змajy писано je доста. Стога данашњим истраживачима који се позабаве тим питањем npeocтaje да неком новом појединошhy само допуне оно што je вeh речено или исправе понеки погрешно протумачени догађaj . Овај прилог има управо такав задатак