Search

U doktorskoj disertaciji se istražuje uticaj i doprinos prirodnih i tehničko-tehnoloških nauka na smanjenje kriminaliteta. Naučna verifikacija odnosno utvrđivanje istinitosti, tačnosti i potpunosti naučnih saznanja o kriminalitetu posmatra se kroz metodološki aspekt prirodnih i tehničko-tehnoloških nauka koji se odvija na dva nivoa. Na teorijskom nivou stvorena je nova multidisciplinarna, empirijska naučna disciplina – kriminalistika. Na praktičnom nivou očituje se u primeni kriminalističkih metoda u istrazi krivičnih dela i u reformi policije kroz nastanak posebnih, specijalizovanih odeljenja naučne (scientifique, fr) ili tehničke (technique, fr) policije. Po uzoru na švajcarski i francuski model koji su bili najprepoznatljiviji u svetu, naučno-tehnička policija u Srbiji nastala je 1904. godine donošenjem Zakona za merenje, opisivanje i identifikovanje krivaca kojim je osnovano Antropometrijsko-policijsko odeljenje pri Ministarstvu unutrašnjih dela. U radu se prati rad ovog odeljenja u periodu od 1904. do 1941. godine i njegova transformacija u Tehničku policiju (1919-1941) kao i njegov doprinos smanjenju kriminaliteta u Srbiji nakon uvođenja prvih metoda za identifikaciju lica – bertijonaže (1905), daktiloskopije (1911) i osnivanja prve policijsko-tehničke laboratorije (1911). Posebna pažnja posvećena je pionirima svetske i srpske kriminalistike kao i razvoju policijskog školstva. Prikazano je školovanje i stručno usavršavanje pripadnika naučno-tehničke policije u inostranstvu, osnivanje prve Policijske škole (1921), Centralne škole za policijske izvršne službenike (1931) i formiranje Kriminalističkog instituta na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kritički osvrt na stanje kriminaliteta nakon uvođenja kriminalističkih metoda u istražnim policijskim radnjama, prikazan je statističkom analizom krivičnih dela u Kraljevini Srbiji kao značajan pokazatelj uticaja prirodnih nauka na kontrolu negativnih društvenih pojava, In the doctoral dissertation is explored the influence and contribution of natural and technical and technological sciences to reducing crime. Scientific verification, determination of the truthfulness, accuracy and completeness of scientific knowledge about crime, is viewed through a methodological aspect of natural and technical-technological sciences that takes place on two levels. At the theoretical level, a new multidisciplinary, empirical scientific discipline - criminalistics has been created. At the practical level, it is manifested in the application of criminal methods in investigating criminal offenses and in police reform through the emergence of specific, specialized departments of scientific (scientifique, fr) or technical (technique, fr) police. Following the example of the Swiss and French models that were the most recognizable in the world, the scientific/technical police in Serbia was founded in 1904 by the Law on Measuring, Describing and Identifying Culprits, which established the Anthropometric-Police Department at the Ministry of Internal Affairs. This paper deals with the work of the Department in the period from 1904 to 1941 and its transformation into the Department of Technical Police (1919-1941) as well as its contribution to the reduction of criminality in Serbia after the introduction of the first methods for identifying the persons - bertillonage (1905), dactyloscopy (1911) and the establishment of the first police-technical laboratory (1911). Special attention was paid to the pioneers of world and Serbian criminalistics, as well as the development of police education. The education and professional training of members of the scientific and technical police abroad was shown, the establishment of the first Police School (1921), the Central Police School for the Executive Officers (1931) and the establishment of the Institute of Criminalistics at the Faculty of Law in Belgrade. A critical review of the state of crime after the introductio

Предмет истраживања докторске дисертације представљају социјалнопатолошке појаве, у које се примарно сврставају криминалитет, наркоманија, алкохолизам, проституција, коцкање, интернет зависност и самоубиства, односно анализа утицаја социјалне патологије на безбедност државе и друштва, са освртом на кривичноправни третман ових појава и мере превенције. У времену када делује да је безбедност државе све теже очувати, неопходно је сагледати са подједнаком пажњом све изворе угрожавања. Самим тим, потребно је истражити, анализирати и утврдити последице појавних облика социјалне патологије као значајног извора угрожавања безбедности и сагледати узроке и утицај перманентног повећавања броја ових појава на друштво у целини. Поједини статистички подаци говоре управо у прилог константног пораста броја девијантних понашања из чега произилази значај преиспитивања савремених националних стратегија, акционих планова, односно нормативних оквира и посебно кривичноправног третмана социјалнопатолошких појава, а све у циљу креирања адекватнијих и успешнијих начина сузбијања. Дакле, анализом de lege lata и de lege ferenda, могу се изнедрити потенцијално ефикаснија решења у погледу законског третмана ових појава, а указивање на деструктивни утицај социјалнопатолошких појава са аспекта безбедности може допринети промени приступа у њиховом изучавању, подстицању даљих истраживања ове области, а посебно у погледу мера превенције и већој посвећености овом проблему, у чему се и огледа значај и циљ овог истраживања. Након уводних разматрања и основних напомена које се односе на предмет и циљ рада, као и на методологију обраде теме, приказано је истраживање безбедности државе и друштва и у том смислу, безбедносне улоге државе и питања концепта безбедности и система безбедности, са указивањем на значај безбедности на националном и глобалном нивоу и постојеће ризике и безбедносне претње у теорији. Ради потпунијег разумевања социјалнопатолошких појава и њиховог утицаја на безбедност, у наставку рад, Predmet istraživanja doktorske disertacije predstavljaju socijalnopatološke pojave, u koje se primarno svrstavaju kriminalitet, narkomanija, alkoholizam, prostitucija, kockanje, internet zavisnost i samoubistva, odnosno analiza uticaja socijalne patologije na bezbednost države i društva, sa osvrtom na krivičnopravni tretman ovih pojava i mere prevencije. U vremenu kada deluje da je bezbednost države sve teže očuvati, neophodno je sagledati sa podjednakom pažnjom sve izvore ugrožavanja. Samim tim, potrebno je istražiti, analizirati i utvrditi posledice pojavnih oblika socijalne patologije kao značajnog izvora ugrožavanja bezbednosti i sagledati uzroke i uticaj permanentnog povećavanja broja ovih pojava na društvo u celini. Pojedini statistički podaci govore upravo u prilog konstantnog porasta broja devijantnih ponašanja iz čega proizilazi značaj preispitivanja savremenih nacionalnih strategija, akcionih planova, odnosno normativnih okvira i posebno krivičnopravnog tretmana socijalnopatoloških pojava, a sve u cilju kreiranja adekvatnijih i uspešnijih načina suzbijanja. Dakle, analizom de lege lata i de lege ferenda, mogu se iznedriti potencijalno efikasnija rešenja u pogledu zakonskog tretmana ovih pojava, a ukazivanje na destruktivni uticaj socijalnopatoloških pojava sa aspekta bezbednosti može doprineti promeni pristupa u njihovom izučavanju, podsticanju daljih istraživanja ove oblasti, a posebno u pogledu mera prevencije i većoj posvećenosti ovom problemu, u čemu se i ogleda značaj i cilj ovog istraživanja. Nakon uvodnih razmatranja i osnovnih napomena koje se odnose na predmet i cilj rada, kao i na metodologiju obrade teme, prikazano je istraživanje bezbednosti države i društva i u tom smislu, bezbednosne uloge države i pitanja koncepta bezbednosti i sistema bezbednosti, sa ukazivanjem na značaj bezbednosti na nacionalnom i globalnom nivou i postojeće rizike i bezbednosne pretnje u teoriji. Radi potpunijeg razumevanja socijalnopatoloških pojava i njihovog uticaja, The subject of doctoral dissertation research is socio-pathological phenomena, which primarily include criminality, drug addiction, alcoholism, prostitution, gambling, internet addiction and suicide, in other words analysis of the impact of social pathology on the security of the state and society, with an insight into the criminal-legal treatment of these phenomena and prevention measures. At a time when it seems to be more difficult to preserve the security of the state, it is necessary to pay equal attention to all sources of threat. Therefore, it is necessary to investigate, analyze and determine the consequences of all manifestations of social pathology as a significant source of security threats and to look at the causes and the impact of permanent increase in the number of these phenomena on society as a whole. Certain statistical data are directly in favor of constant increase in the number of deviant behaviors, which implies the importance of reviewing contemporary national strategies, action plans, or normative frameworks, and in particular criminal-law treatment of social and psychological phenomena, with the aim of creating more adequate and successful ways of suppression. Therefore, by analyzing de lege lata and de lege ferenda, potentially more efficient solutions can be made in terms of legal treatment of these phenomena, and pointing to the destructive effect of social and psychological phenomena from the aspect of security can contribute to changing the approach in their studies, encouraging further research in this field in terms of preventive measures and greater commitment to this issue, which is what reflected the importance and purpose of this research. After introductory deliberations and basic remarks regarding the subject and objective of this research, as well as the methodology of the topic, the research regarding he safety of the state and society has been provided, and, in that sense, the security role of the state and the issues of the

У докторској дисертацији се разматрају сложени проблеми криминалитета младих као динамичне и специфичне друштвено неприхватљиве појаве којa датира од почетка људске цивилизације. Криминалитет младих, као посебна социолошко-криминолошка категорија, изазиваo је велику пажњу истраживача од давних времена. Захваљујући њима, развиле су се многе теорије (социолошке, биолошке, психолошке итд.) које су разматрале малолетнички криминал, односно малолетничку делинквенцију са аспекта различитих научних дисциплина. Криминалитетом младих у Црној Гори стручна и научна јавност није се бавила у довољној мери. Циљ ове дисертације је да применом квалитативних метода у емпиријском истраживању дођемо до спознаје о етиолошким криминогеним факторима ризика и феноменологији криминалитета младих (обим, структура, динамика) у црногорском друштву. Савремени социоекономски услови које су изазвале глобална економска и социјална криза утицали су на пораст криминалитета младих готово у целом свету, а посебно у земљама у развоју и земљама у транзицији, попут Црне Горе. Резултати истраживања указују на однос криминалитета пунолетних и малолетних лица у Црној Гори, стопу криминалитета младих, као и на факторе ризика који су узрок криминалитета младих. На основу укупних резултата истраживања, надлежни државни органи могу да планирају и реализују ефикасни и ефективни вишестепени превентивни програм, односно васпитно-корективни третман малолетника који су осуђени на казне примерене малолетницима, а у складу са стандардима Европске уније., In the doctoral dissertation, complex problems of youth crime are considered as a dynamic and specific socially unacceptable phenomenon that dates from the beginning of human civilization. Youth criminality, as a special sociological and criminological category, has attracted the attention of researchers since ancient times, and thanks to them, many theories (social, biological, psychological, etc.) have been developed that considered juvenile crime, or juvenile delinquency from the aspect of their scientific disciplines. The youth crime as a negative phenomenon has not been adequately addressed in Montenegro and the aim of this dissertation is that with the application of qualitative methods in empirical research we come to an understanding of the ethology, ie etiological criminogenic risk factors and phenomenology of youth crime (volume, dynamics structure) in Montenegrin society. The impact of the contemporary socioeconomic conditions caused by the global economic and social crisis has influenced the increase in youth criminality in almost every part of the world, especially in developing countries and countries in transition, such as Montenegro. The results of the research indicate the relationship between the crime of adolescents and minors in Montenegro, the rate of youth crime, and the risk factors that are the cause of youth crime. Based on the overall research results, the competent state authorities can plan and implement an effective and efficient multi-stage preventive program, that is, the correctional treatment of juveniles who have been sentenced to educational punishment in accordance with EU standards.

Општи циљ овог истраживања је да се добију релевантне информације кључне у контексту савременог организационо-културолошког приступа полицијској корупцији, а да се истовремено задовоље и одређени базични захтеви на руководећем практичном нивоу полицијске организације:  информисаност полицијских службеника о правилима у вези са неприхватљивим облицима понашања у служби, као и подршка коју полицијски службеници пружају тим правилима;  информисаност полицијских службеника о казнама које им прете у случају кршења ових правила, као и ставови полицијских службеника према тим казнама;  процене полицијских службеника о тежини појединих неприхватљивих облика понашања у служби; као и  спремност полицијских службеника да пријаве поједине облике неприхватљивих понашања својих колега у служби. Тиме је општи циљ овог истраживања окренут пружању доприноса научној бази истраживачких подухвата на идентификовању, опису и објашњењу суштинских одредница полицијског интегритета као предуслова полицијског легитимитета, у контексту транзиције српског друштва и трансформације државне управе и реформе Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Практични циљ овог истраживања састоји се у стварању искуствене евиденције о начину на који полицијски службеници у Србији перципирају сопствени професионални интегритет, што може корисно послужити доносиоцима политичких одлука да потпуније, ефикасније, квалитетније и поузданије одговоре на изазове реформе српске полиције и проблеме који се односе на изградњу адекватног правног оквира и успостављање принципа владавине права у контексту демократизације српског друштва и његовог укључивања у породицу европских држава., The overall goal of this research is to obtain relevant informations that are crucial in the context of a contemporary organizational ˗ cultural approach to the police corruption, while at the same time, to meet certain basic requirements at the managerial practical level of the police organization:  Information of police officers on the rules regarding unacceptable forms of conduct in the service, as well as the support provided by police officers to these rules;  Information of police officers on the sanctions that they are threatened in the case of violation of these rules, as well as the attitudes of police officers under these penalties;  Assessments of police officers about the severity of some unacceptable forms of behavior at work;  The willingness of police officers to report certain forms of unacceptable behavior of their colleagues in the service. Thus, the overall goal of this research is to contribute to the scientific base of research projects, to identify, describe and explain the essential determinants of police integrity as a precondition for police legitimacy, in the context of the transition of the Serbian society and the transformation of the state administration and the reform of the Ministry of Internal Affairs. The practical goal of this research is to create an experience based record, of how police officers in Serbia perceive their own professional integrity, which can usefully serve policy-makers to more fully, efficiently, with more quality and more responsibly respond to the challenges of the Serbian police reform, and problems related to a building of an adequate legal framework and to an establishing the principles of the rule of law, in the context of the democratization of Serbian society and its inclusion in the family of European countries.

Предмет овог истраживања представља анализу, теоријско и практично разматрање споразума о признању прекршаја као једног сасвим новог позитивноправног института у прекршајном законодавству Републике Србије. Проблематика овог истраживања биће анализирана са теоријског аспекта, са аспекта легислативног регулисања у прекршајном законодавству, првенствено у Републици Србији, али исто тако и у упоредном законодавству, као и са аспекта његове примене у судској пракси. Споразум о признању прекршаја први пут се законодавно уређује од ступања на снагу Закона о прекршајима из 2014. године. Претходно изнето, а које се односи управо на почетак законодавне примене овог института, потребно је прецизирати на следећи начин. Споразум о признању прекршаја, као правни институт, преузет је из Законика о кривичном поступку који је у својим изменама и допунама из 2009. године предвидео институт споразума о признању кривице. Исте године, овај институт, под истим називом (споразум о признању кривице), са минималним прецизирањима уведен је и у Закон о прекршајима, и то Законом о изменама и допунама Закона о прекршајима. Нови Закон о прекршајима ступио је на снагу почетком 2014. године. Садржао је више промена у односу на претходни, док се једна од њих односила и на институт споразума о признању кривице који је променио свој назив у споразум о признању прекршаја. Значај овог истраживања је у томе што проблематика споразума о признању прекршаја није довољно разматрана у стручним и научним круговима. Стога је ово истраживање, од посебног значаја, али и због тога што ће се ова проблематика размотрити са више аспеката и кроз све специфичности овог позитивноправног института. Истраживање је груписано у шест целина и свака од њих представља посебан допринос. Целине се односе на правна природа споразума о признању у казненом праву како би се указало на порекно овог института, затим посебна пажња је била усмерена ка материјалноправном и процесноправном аспекту. У засебној целини су размотрене одлуке, Predmet ovog istraživanja predstavlja analizu, teorijsko i praktično razmatranje sporazuma o priznanju prekršaja kao jednog sasvim novog pozitivnopravnog instituta u prekršajnom zakonodavstvu Republike Srbije. Problematika ovog istraživanja biće analizirana sa teorijskog aspekta, sa aspekta legislativnog regulisanja u prekršajnom zakonodavstvu, prvenstveno u Republici Srbiji, ali isto tako i u uporednom zakonodavstvu, kao i sa aspekta njegove primene u sudskoj praksi. Sporazum o priznanju prekršaja prvi put se zakonodavno uređuje od stupanja na snagu Zakona o prekršajima iz 2014. godine. Prethodno izneto, a koje se odnosi upravo na početak zakonodavne primene ovog instituta, potrebno je precizirati na sledeći način. Sporazum o priznanju prekršaja, kao pravni institut, preuzet je iz Zakonika o krivičnom postupku koji je u svojim izmenama i dopunama iz 2009. godine predvideo institut sporazuma o priznanju krivice. Iste godine, ovaj institut, pod istim nazivom (sporazum o priznanju krivice), sa minimalnim preciziranjima uveden je i u Zakon o prekršajima, i to Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Novi Zakon o prekršajima stupio je na snagu početkom 2014. godine. Sadržao je više promena u odnosu na prethodni, dok se jedna od njih odnosila i na institut sporazuma o priznanju krivice koji je promenio svoj naziv u sporazum o priznanju prekršaja. Značaj ovog istraživanja je u tome što problematika sporazuma o priznanju prekršaja nije dovoljno razmatrana u stručnim i naučnim krugovima. Stoga je ovo istraživanje, od posebnog značaja, ali i zbog toga što će se ova problematika razmotriti sa više aspekata i kroz sve specifičnosti ovog pozitivnopravnog instituta. Istraživanje je grupisano u šest celina i svaka od njih predstavlja poseban doprinos. Celine se odnose na pravna priroda sporazuma o priznanju u kaznenom pravu kako bi se ukazalo na porekno ovog instituta, zatim posebna pažnja je bila usmerena ka materijalnopravnom i procesnopravnom aspektu. U zasebnoj cel, The subject of this research is the analysis, theoretical and practical consideration of the plea agreement about the recognition of violations as a completely new positive law institute in the misdemeanor legislation of the Republic of Serbia. Problems of this study will be analyzed from the theoretical point of view, from the point of regulation in the offense legislative legislation, primarily in Serbia, but also in the comparative legislation, as well as in terms of its application in the judicial practice. The for the first time is regulated legally since the Law on Misdemeanors entered into force in 2014. Previously, referring to the beginning of the legislative implementation of this institute, it is necessary to specify in the following way. The agreement on the recognition of violations, as a legal institute, was taken from the Code of Criminal Procedure, which in its amendments and supplements from 2009 foresaw the institute of a plea agreement. That same year, this institute, under the same name (plea agreement), with minimal precision, was introduced into the Law on Misdemeanors, namely the Law on Amendments to the Law on Misdemeanors. The new Law on Misdemeanors came into force in early 2014. It contained several changes in relation to the previous one, while one of them also referred to the institute of a plea agreement that changed its name to plea bargain. The importance of this study is that the problem of plea agreement is not sufficiently addressed in professional and scientific circles. Therefore, this research is of special importance, but also because these issues will be considered from several aspects and through all the specifics of this positive law institute. The research is grouped into six parts and each of them represents a special contribution. Parts refer to the legal nature of the agreement on recognition in criminal law in order to indicate the origin of this institute, and then special attention was focused at the substantive and p

Полиција представља једну од најстаријих институција људског друштва. Потреба за оснивањем репресивних органа јавила се истовремено са настанком државе. Ова чињеница неминовно је условила развој полиције чија се друштвена улога мењала у зависности од тога да ли се њена основна функција сводила на заштиту интереса владара или заштиту јавног реда и поретка у држави. Демократска полиција за императив свог деловања узима слободе и права човека и грађана која су нужна претпоставка друштвеног напретка. Полиција у свом деловању треба да помири парадоксалну стварност која од ње захтева да кроз ограничавање слобода и права појединцу за већину грађана обезбеди њихово слободно уживање. Борба против криминалитета представља један од најважнијих задатака који се поставља пред полицију. Друштво је изузетно заинтересовано за резултат те борбе и због тога полицији ставља на располагање истаживачке технике и средства чија примена може изазвати значајне последице по права и слободе грађана. С друге стране, важно је да полиција своје деловање орјентише на ефективност која подразумева доследну и адекватну примену свих полицијских овлашћења, а нарочито оних која се примењују у предистражном поступку. Паралелно са развојем полицијских овлашћења савремене државе развијају и механизме контроле полиције. Предмет нашег истраживања је улога Сектора унутрашње контроле (Сектор) у предистражном поступку коју смо анализирали кроз заступљеност контроле примене овлашћења полиције у укупном деловању Сектора, а затим и кроз ефекте контроле у погледу предузетих мера због утврђених пропуста. Предмет истраживања обухватио је значај контроле полиције у предузимању овлашћења у предистражном поступку и положај Сектора као субјекта унутрашње контроле у Министарству унутрашњих послова. Анализиране су основне карактеристике и функције полиције с посебним акцентом на кривичну функцију у погледу превенције и репресије криминалитета. Поред тога анализирана су и основна питања у вези с предистражним поступком кој, Police is one of the oldest institutions of the human society. The need for the establishment of repressive bodies appeared simultaneously with the emergence of the state. This fact inevitably led to the development of the police whose social role has changed depending on whether its main function was reduced to the protection of the interests of the rulers or to the protection of public order and hierarchy in the state. The democratic police, as the imperative of its actions, takes the liberties and rights of the man and of the citizen which are a necessary presumption of social progress. The police should, in its actions, reconcile the paradoxical reality which demands from it to provide for the free exercise of rights and liberties to the majority of citizens by limiting them. Fighting crime is one of the most important tasks of the police. The society is extremely interested in the outcome of this fight. Therefore, investigative techniques and resources are made available to the police, whose implementation can cause significant consequences for the rights and liberties of the citizens. On the other hand, it is important that the police should focus its actions on the effectiveness that implies consistent and adequate application of all police powers, especially those applied in the pre-trial investigation. Parallel to the development of the police powers in the modern state, police control mechanisms are also being developed. The subject of this research is the role of The Sector for Internal Affairs (hereinafter: The Sector) in the pre-trial investigation, which we analysed through the representation of the control over the application of police powers in the overall functioning of the Sector, as well as through the effects of control regarding the measures taken due to the identified oversights. The subject of this research includes the importance of police control in exercising police powers in pre-trial investigation and the role of the Sector as an entity

Креирање мера политике сузбијања криминалитета које ће дати најбоље резултате у борби са овом негативном друштвеном појавом, заокупља пажњу научне и стручне јавности. Нарочито је то случај у последњe две деценије када је дошло до експанзије појединих облика организованог криминала као што су тероризам, трговина људима, трговина оружјем, прање новца и сл. Пажња свих релевантних субјеката једне државе, али и међународне заједнице усмерена је на налажење најбољих решења која ће последице криминалитета свести на најмању могућу меру. Поставка овог рада заснива се на теоријском објашњењу узрока криминалитета и појмовном разграничењу, као и емпиријској студији којом смо тежили показати улогу и значај ванкривичних субјеката, којима се придаје све већи значај, у креирању мера политике сузбијања криминалитета. Кључна теоријска, истраживачка и практична сазнања о улози школе, невладиних организација, медија, локалне заједнице и служби социјалне заштите у спречавању и сузбијању криминалитета, сумирана су и критички анализирана у теоријском делу дисертације. Дат је преглед теоријских основа и дефиниција основних појмова које се тичу криминалитета и појединих његових облика као и објашње етиологије криминалног понашања. У другом делу рада приказани су резултати истраживачке студије чији је циљ био сагледати стање ванкривичних субјеката у нашем друштву из угла самих стручњака који се налазе у тим установама и организацијама. Анкетирано је 250 стучњака, по 50 из сваке од 5 типова ванкривичних установа и организација (школа, Центар за социјални рад, медији, органи локалне заједнице и невладине организације). Резултати студије показују да сарадња између ванкривичних субјеката није на задовољавајућем нивоу као и да нема јасних смерница и норматива за ту сарадњу, такође је сарадња са кривичним субјектима недовољна за постизање бољих и озбиљнијих резултата пре свега на пољу превенције криминалитета. Основни разлози за такво стање, према добијеним резултатима, су нестручност, непрофесион, Kreiranje mera politike suzbijanja kriminaliteta koje će dati najbolje rezultate u borbi sa ovom negativnom društvenom pojavom, zaokuplja pažnju naučne i stručne javnosti. Naročito je to slučaj u poslednje dve decenije kada je došlo do ekspanzije pojedinih oblika organizovanog kriminala kao što su terorizam, trgovina ljudima, trgovina oružjem, pranje novca i sl. Pažnja svih relevantnih subjekata jedne države, ali i međunarodne zajednice usmerena je na nalaženje najboljih rešenja koja će posledice kriminaliteta svesti na najmanju moguću meru. Postavka ovog rada zasniva se na teorijskom objašnjenju uzroka kriminaliteta i pojmovnom razgraničenju, kao i empirijskoj studiji kojom smo težili pokazati ulogu i značaj vankrivičnih subjekata, kojima se pridaje sve veći značaj, u kreiranju mera politike suzbijanja kriminaliteta. Ključna teorijska, istraživačka i praktična saznanja o ulozi škole, nevladinih organizacija, medija, lokalne zajednice i službi socijalne zaštite u sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta, sumirana su i kritički analizirana u teorijskom delu disertacije. Dat je pregled teorijskih osnova i definicija osnovnih pojmova koje se tiču kriminaliteta i pojedinih njegovih oblika kao i objašnje etiologije kriminalnog ponašanja. U drugom delu rada prikazani su rezultati istraživačke studije čiji je cilj bio sagledati stanje vankrivičnih subjekata u našem društvu iz ugla samih stručnjaka koji se nalaze u tim ustanovama i organizacijama. Anketirano je 250 stučnjaka, po 50 iz svake od 5 tipova vankrivičnih ustanova i organizacija (škola, Centar za socijalni rad, mediji, organi lokalne zajednice i nevladine organizacije). Rezultati studije pokazuju da saradnja između vankrivičnih subjekata nije na zadovoljavajućem nivou kao i da nema jasnih smernica i normativa za tu saradnju, takođe je saradnja sa krivičnim subjektima nedovoljna za postizanje boljih i ozbiljnijih rezultata pre svega na polju prevencije kriminaliteta. Osnovni razlozi za takvo stanje, prema dobijenim r, Creating policy measures of crime prevention that will give the best results in the fight against this negative social phenomenon, attracts attention of the scientific and professional public. This is particularly the case in the last two decades when there has been an expansion of certain forms of organized crime such as terrorism, human trafficking, arms trading, money laundering, etc. The attention of all relevant subjects of a state or international community is focused on finding the best solutions that will minimize the consequences. The setting of this work paper is based on a theoretical explanation of the causes of crime and conceptual delineation, as well as an empirical study aimed at demonstrating the role and significance of other stakeholders of crime, which are becoming more and more important, in the creation measures to combat crime. Key theoretical, research and practical knowledge of the role of schools, NGOs, media, local communities and social protection services in preventing and combating crime have been summarized and critically analyzed in the theoretical part of the dissertation. An overview of the theoretical bases and definitions of basic concepts concerning criminality and some of its forms as well as the common etiology of criminal behavior is also included. The second part of this document, presents the results of a research study aimed at examining the situation of these subjects in our society from the perspective of the experts themselves in those institutions and organizations. A total of 250 experts were surveyed, 50 from each of the 5 types of these mentioned institutions and organization (school, Center for Social Work, media, local community bodies and non-governmental organizations). The results of the study shows that cooperation between institutions that directly apply laws and other stakeholders of crime is not at a satisfactory level, and that there are no clear guidelines and norms for this cooperation, also cooperation w

Организовани криминалитет је заступљени у готово свим земљама у свету, и без обзира на то, што је борба против организованог криминалитета међу приоритетним задацима свих савремених држава, он је у сталној експанзији и развоју. Као такав, од великог је утицаја на друштвени и јавни живот у свим сферама. Иако је организовани криминалитет појава која је веома стара, сам теоријски појам организованог криминалитета је новијег карактера. Прање новца је од пресудног значаја за успешно деловање свих облика организованог криминала, а нарочито транснационалног. Прање новца је често пратећа појава организованог криминалитета и повезано је са финансирањем тероризма, те представља криминалну делатност којом организов0ани криминалитет настоји да новац или друге вредности које су стечене извршењем разних кривичних дела легализује стављањем у легалне токове прикривајући на тај начин његово порекло. Може се рећи да се прањем новца повећавају криминалне активности јер новац даје економску моћ криминалцима. Као такво, прање новца чини криминал исплативим зато што омогућава прекршиоцима да пласирају добит из својих криминалних дела, а и даље подстиче њихово криминално понашање. Прање новца подразумева скуп радњи којима се прикрива порекло илегално стеченог новца, а такав новац се приказује као легалан. Како би остварили своје циљеве криминалци приступају реализацији прања новца користећи различите методе које се могу комбиновати у различите шеме, мање или више сложене. Основу већине шема чине три уобичајене фазе познате под називом: полагање (улагање, пласман), покривање (пресвлачење, раслојавање, озакоњење) и интеграција. Учесници прања новца врше реинвестирање средстава тамо где неће бити откривени, а не тамо где очекују већу стопу повраћаја, што свакако доводи и до опадања пословања легалног приватног сектора, због чега није могуће спроводити ефикасну и стабилну економску политику. Прање новца има негативан утицај и на новчану потражњу, на девизни курс и на каматне стопе. Претварање, Organizovani kriminalitet je zastupljeni u gotovo svim zemljama u svetu, i bez obzira na to, što je borba protiv organizovanog kriminaliteta među prioritetnim zadacima svih savremenih država, on je u stalnoj ekspanziji i razvoju. Kao takav, od velikog je uticaja na društveni i javni život u svim sferama. Iako je organizovani kriminalitet pojava koja je veoma stara, sam teorijski pojam organizovanog kriminaliteta je novijeg karaktera. Pranje novca je od presudnog značaja za uspešno delovanje svih oblika organizovanog kriminala, a naročito transnacionalnog. Pranje novca je često prateća pojava organizovanog kriminaliteta i povezano je sa finansiranjem terorizma, te predstavlja kriminalnu delatnost kojom organizov0ani kriminalitet nastoji da novac ili druge vrednosti koje su stečene izvršenjem raznih krivičnih dela legalizuje stavljanjem u legalne tokove prikrivajući na taj način njegovo poreklo. Može se reći da se pranjem novca povećavaju kriminalne aktivnosti jer novac daje ekonomsku moć kriminalcima. Kao takvo, pranje novca čini kriminal isplativim zato što omogućava prekršiocima da plasiraju dobit iz svojih kriminalnih dela, a i dalje podstiče njihovo kriminalno ponašanje. Pranje novca podrazumeva skup radnji kojima se prikriva poreklo ilegalno stečenog novca, a takav novac se prikazuje kao legalan. Kako bi ostvarili svoje ciljeve kriminalci pristupaju realizaciji pranja novca koristeći različite metode koje se mogu kombinovati u različite šeme, manje ili više složene. Osnovu većine šema čine tri uobičajene faze poznate pod nazivom: polaganje (ulaganje, plasman), pokrivanje (presvlačenje, raslojavanje, ozakonjenje) i integracija. Učesnici pranja novca vrše reinvestiranje sredstava tamo gde neće biti otkriveni, a ne tamo gde očekuju veću stopu povraćaja, što svakako dovodi i do opadanja poslovanja legalnog privatnog sektora, zbog čega nije moguće sprovoditi efikasnu i stabilnu ekonomsku politiku. Pranje novca ima negativan uticaj i na novčanu potražnju, na devizni k, Organized crime is present in almost every country in the world, and regardless of the fact that the fight against organized crime is among the priority tasks of all modern states, it is in constant expansion and development. As such, it has a great impact on social and public life in all spheres. Although organized crime is a very old phenomenon. The theoretical notion of organized crime is significantly younger. Money laundering is crucial for the successful operation of all forms of organized crime, and especially transnational. Money laundering is often an accompanying occurrence of organized crime and is related to the financing of terrorism, and it represents a criminal activity by which organized crime seeks to legalize money or other values acquired through the commission of various criminal offenses by placing it in legal flows thereby concealing its origin. It can be said that money laundering increases criminal activity because money gives economic power to criminals. As such, money laundering crime seems worthwhile because it allows offenders to place profits from their criminal acts, and encourage their further criminal behavior. Money laundering involves a set of actions that hide the origin of illegally acquired money, and such money is shown as a legal. In order to achieve their goals criminals approach the realization of money laundering using different methods that can be combined into different schemes, more or less complex. The basis of most schemes consists of three common stages known as: laying (investment, placement), covering (changing, layering, legalization) and integration. Money laundering participants reinvest funds where they will not be disclosed, and not where they expect higher returns, which certainly leads to a decline in the business of the legal private sector, which makes it impossible to implement an efficient and stable economic policy. Money laundering has a negative impact on monetary demand, on the exchange rate and on int

Докторска дисертација се бави трансформацијом царинске службе из фискалне и заштитне сфере, као фактора заштите домаћег привредног развоја и приходовања буџету, посебно имајући у виду потенцијале за откривање и сузбијање најтежих облика криминалитета који царинску службу стављају у ред изузетно битних фактора безбедоносног система, а што сходно савременим концептима царинских система и служби отвара и могућност ефикасног интегрисања, посебно имајући у виду аспект трговинских олакшица и безбедности који су предуслов савремених међународних трговинских и других токова. Предмет истраживања су предности и специфичности извршене квалитативне трансформације царинске службе Србије са аспекта њене организације, реализовања основне делатности омогућавања брзог протока робе и путника уз спровођење ефикасне контроле, откривања и сузбијања најтежих кривичних дела и царинских деликата, развоја и употребе информатичке подршке, имајући у виду нужности савремених међународних интеграција, што у оквиру међународних трговинских токова и односа, ствара миље који има и својих изразитих предности (слободан проток људи, роба, информација...) али, свакако и мана (повезивање криминалних група и активности за извршење кривичних дела највеће друштвене опасности) а што је и условило измену традиционалне улоге царинске службе у привреди и друштву, од фискалне и заштитне, у безбедоносну, информатичку и координативну улогу. Сходно томе стратегија истраживања постављена је тако да се рад састоји из пет поглавља који са уводом и закључком чине целину у мултидисиплинарној обради предмета истраживања. У првом делу обрадили смо и размотрили, на општи начин класичне функције царинске службе, појам, врсте, ефекте царинског система уз кратак историјски развој. У другом делу обрађено је устројство царинске службе Србије са њеног организационог и правног аспекта имајући у виду надлежности, специфичности и позитивно правне основе устројства de lege lata као и остварени модел модернизације, Doktorska disertacija se bavi transformacijom carinske službe iz fiskalne i zaštitne sfere, kao faktora zaštite domaćeg privrednog razvoja i prihodovanja budžetu, posebno imajući u vidu potencijale za otkrivanje i suzbijanje najtežih oblika kriminaliteta koji carinsku službu stavljaju u red izuzetno bitnih faktora bezbedonosnog sistema, a što shodno savremenim konceptima carinskih sistema i službi otvara i mogućnost efikasnog integrisanja, posebno imajući u vidu aspekt trgovinskih olakšica i bezbednosti koji su preduslov savremenih međunarodnih trgovinskih i drugih tokova. Predmet istraživanja su prednosti i specifičnosti izvršene kvalitativne transformacije carinske službe Srbije sa aspekta njene organizacije, realizovanja osnovne delatnosti omogućavanja brzog protoka robe i putnika uz sprovođenje efikasne kontrole, otkrivanja i suzbijanja najtežih krivičnih dela i carinskih delikata, razvoja i upotrebe informatičke podrške, imajući u vidu nužnosti savremenih međunarodnih integracija, što u okviru međunarodnih trgovinskih tokova i odnosa, stvara milje koji ima i svojih izrazitih prednosti (slobodan protok ljudi, roba, informacija...) ali, svakako i mana (povezivanje kriminalnih grupa i aktivnosti za izvršenje krivičnih dela najveće društvene opasnosti) a što je i uslovilo izmenu tradicionalne uloge carinske službe u privredi i društvu, od fiskalne i zaštitne, u bezbedonosnu, informatičku i koordinativnu ulogu. Shodno tome strategija istraživanja postavljena je tako da se rad sastoji iz pet poglavlja koji sa uvodom i zaključkom čine celinu u multidisiplinarnoj obradi predmeta istraživanja. U prvom delu obradili smo i razmotrili, na opšti način klasične funkcije carinske službe, pojam, vrste, efekte carinskog sistema uz kratak istorijski razvoj. U drugom delu obrađeno je ustrojstvo carinske službe Srbije sa njenog organizacionog i pravnog aspekta imajući u vidu nadležnosti, specifičnosti i pozitivno pravne osnove ustrojstva de lege lata kao i ostvar, The doctoral dissertation deals with the transformation of the Customs Service from the fiscal and security sphere, as a factor of protection of domestic economic development and revenue budget, especially given the potentials for detecting and combating the most serious forms of crime, which puts the Customs Service in order of extremely important factors of security systems, and which according to the modern concepts of customs systems and services opens up the possibility of effective integration, especially bearing in mind the aspect of the trade benefits and security, which are a prerequisite of modern international trade and other flows. The subject of the research is the advantages and specificities of conducted qualitative transformation of the Customs Service of Serbia from the aspect of its organization, the realization of its core activity of enabling the fast flow of goods and passengers through the enforcement of effective control, detection and combating the most serious offenses and customs offenses as well, the development and use of information technology support, bearing in mind the necessity of modern international integration, which in the context of international trade flows and relations, creates a milieu that has its significant advantages (free movement of people, goods, information ...) and disadvantages as well (networking of criminal groups and activities for committing criminal acts of the greatest social hazard), and which has caused a modification of the traditional role of the Customs Service in economy and society, from fiscal and protective into security, information technology and coordinative role. In accordance to that, the research strategy is set so that the thesis consists of five chapters which with the introduction and the conclusion form a whole in multidisciplinary processing of the subject of the research. In the first part of the research, we have covered and processed, in a general way, the classic functions

Исказ окривљеног је због низа специфичности био и остао актуелна и сложена тема кривичног процесног права. Међутим, треба имати у виду да појам исказа заправо потиче из опште психологије и да настаје најпре опажањем одређене чињенице, која се памти, а потом репродукује. Ови процеси су повезани међусобно, али и са другим психичким процесима. На основу изнетог, јасно је да су саслушање окривљеног, као и његово исказивање које се јавља као резултат саслушања, сложене радње у процесном, али и у психолошком смислу. Чињеница је да је проблематика саслушања и исказа окривљеног мултидисциплинарна, те да у себи садржи правне, психолошке, политиколошке, па и етичке компоненте. Предмет овог рада су правни и психолошки аспекти исказа окривљеног, што је определило и структуру рада. Тема је обрађена не само са теоријског, већ и са практичног аспекта. Теоријски приступ подразумевао је консултовање стране и домаће стручне литературе која је у вези са темом рада и критичку оцену ставова аутора. Практични аспект рада огледа се у спроведеном емпријском истраживању, презентовању одлука домаћих и страних судова, приказу интересантних случајева из стране и домаће праксе, као и случајева које је аутор рада сретао у свом вишегодишњем практичном раду у правосуђу. Истраживање предмета рада би било непотпуно без историјског приказа о положају окривљеног кроз етапе развоја друштва. Приказ генезе положаја окривљеног у појединим етапама друштвеног развоја дат је кроз анализу његовог процесног положаја почев од зачетака првобитне реакције друштва на забрањено дело, као и кроз најзначајније стране законе старог, средњег и новог века који се односе на ову материју, те кроз историју домаћег кривичног процесног права. У обради кривичнопроцесног сегмента теме анализиране су одредбе важећег Законика о кривичном поступку Републике Србије које односе на начела процесног права у вези са саслушањем окривљеног и процесна правила о саслушању окривљеног. Гледајући стадујуме кривичног поступка, окривљени може, Iskaz okrivljenog je zbog niza specifičnosti bio i ostao aktuelna i složena tema krivičnog procesnog prava. Međutim, treba imati u vidu da pojam iskaza zapravo potiče iz opšte psihologije i da nastaje najpre opažanjem određene činjenice, koja se pamti, a potom reprodukuje. Ovi procesi su povezani međusobno, ali i sa drugim psihičkim procesima. Na osnovu iznetog, jasno je da su saslušanje okrivljenog, kao i njegovo iskazivanje koje se javlja kao rezultat saslušanja, složene radnje u procesnom, ali i u psihološkom smislu. Činjenica je da je problematika saslušanja i iskaza okrivljenog multidisciplinarna, te da u sebi sadrži pravne, psihološke, politikološke, pa i etičke komponente. Predmet ovog rada su pravni i psihološki aspekti iskaza okrivljenog, što je opredelilo i strukturu rada. Tema je obrađena ne samo sa teorijskog, već i sa praktičnog aspekta. Teorijski pristup podrazumevao je konsultovanje strane i domaće stručne literature koja je u vezi sa temom rada i kritičku ocenu stavova autora. Praktični aspekt rada ogleda se u sprovedenom emprijskom istraživanju, prezentovanju odluka domaćih i stranih sudova, prikazu interesantnih slučajeva iz strane i domaće prakse, kao i slučajeva koje je autor rada sretao u svom višegodišnjem praktičnom radu u pravosuđu. Istraživanje predmeta rada bi bilo nepotpuno bez istorijskog prikaza o položaju okrivljenog kroz etape razvoja društva. Prikaz geneze položaja okrivljenog u pojedinim etapama društvenog razvoja dat je kroz analizu njegovog procesnog položaja počev od začetaka prvobitne reakcije društva na zabranjeno delo, kao i kroz najznačajnije strane zakone starog, srednjeg i novog veka koji se odnose na ovu materiju, te kroz istoriju domaćeg krivičnog procesnog prava. U obradi krivičnoprocesnog segmenta teme analizirane su odredbe važećeg Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije koje odnose na načela procesnog prava u vezi sa saslušanjem okrivljenog i procesna pravila o saslušanju okrivljenog. Gledajući stadujume krivičn, The testimony of the defendant was and remains a relevant and complex topic of the criminal proceedings law, due to a number of specificities. However, it should be noted that the concept of testimony actually originates from general psychology and that it occurs, at first, by observing a certain fact, which is remembered, and then reproduced. These processes are interrelated but they are also related to other psychological processes. Based on the foregoing, it is clear that the interrogation of the defendant, as well as his testimony that occurs as a result of the interrogation, represent complex actions in the procedural but also in the psychological sense. The fact is that the issue of the interrogation and testimony of the defendant is multidisciplinary and that it incorporates legal, psychological, political and even ethical components. This paper focuses on legal and psychological aspects of the defendant’s testimony as its subject, which is also what defined the structure of the paper. The topic is processed not only from a theoretical, but also from a practical aspect. The theoretical approach involved consulting foreign and domestic professional literature related to the topic of the paper and a critical assessment of the authors’ stances. The practical aspect of the paper is reflected in the conducted empirical research, in the presentation of decisions of domestic and foreign courts, in reviewing interesting cases from foreign and domestic practice as well as those cases which the author of this paper has come across in his many years of practicing in the judicial system. The research of the subject of the paper would be incomplete without a historical review of the position of the defendant through the development stages of society. The review of the genesis of the defendant’s position in various stages of social development is given through an analysis of his procedural position starting from the inception of the original reaction of society to a prohib

Докторска дисертација се бави питањем адекватности условне осуде и условне осуде са заштитним надзором као мера криминалне политике. У том смислу, у савременој политици сузбијања криминалитета све више се настоји подићи ниво хуманости, а смањити ниво репресивности према учиниоцима кривичних дела. У данашње време се све више примењују кривичне санкције којима се не ограничава слобода учиниоцу кривичног дела, односно, настоји се што је могуће више смањити примена казне затвора, посебно оних краткотрајних, када се сврха кажњавања може постићи и изрицањем неке од алтернативних кривичних санкција. У том смислу, условна осуда је кривична санкција која се јавила пре свега као замена за краткотрајне казне затвора, јер је друштво спознало да се сврха кажњавања некада може постићи и само претњом да ће одређена казна бити и извршена. Сврха мера упозорења а самим тим и условне осуде јесте да се без ограничавања права и слобода, учинилац одврати од даљег вршења кривичних дела. Условна осуда је настала као одраз тежње да се казна прилагоди личности учиниоца кривичног дела тако да њено извршење буде одраз потребе за поправљањем делинквента. Дакле, условна осуда је кривична санкција која је производ савремене криминалне политике где се пре свега кажњавањем настоји постићи специјална превенција, односно васпитање и преваспитање делинквента, а не одмазда и испаштање. Условна осуда представља веома ефикасну кривичну санкцију у случајевима када је до извршења кривичног дела дошло из нехата или је пак реч о багателном криминалитету. У овим случајевима посматрано са криминално-политичког аспекта много је боље изрећи условну осуду, јер се и њоме може постићи сврха кажњавања, него ли неко лице послати на извршење краткотрајне казне затвора, где ће нужно доћи у контакт са затворском средином и осталим затвореницима, приликом чега ће доћи и до стигматизације, а шта на њега може деловати штетно и шта у крајњем случају може да има за резултат стварање нових криминогених фактора. Према томе, ус, Doktorska disertacija se bavi pitanjem adekvatnosti uslovne osude i uslovne osude sa zaštitnim nadzorom kao mera kriminalne politike. U tom smislu, u savremenoj politici suzbijanja kriminaliteta sve više se nastoji podići nivo humanosti, a smanjiti nivo represivnosti prema učiniocima krivičnih dela. U današnje vreme se sve više primenjuju krivične sankcije kojima se ne ograničava sloboda učiniocu krivičnog dela, odnosno, nastoji se što je moguće više smanjiti primena kazne zatvora, posebno onih kratkotrajnih, kada se svrha kažnjavanja može postići i izricanjem neke od alternativnih krivičnih sankcija. U tom smislu, uslovna osuda je krivična sankcija koja se javila pre svega kao zamena za kratkotrajne kazne zatvora, jer je društvo spoznalo da se svrha kažnjavanja nekada može postići i samo pretnjom da će određena kazna biti i izvršena. Svrha mera upozorenja a samim tim i uslovne osude jeste da se bez ograničavanja prava i sloboda, učinilac odvrati od daljeg vršenja krivičnih dela. Uslovna osuda je nastala kao odraz težnje da se kazna prilagodi ličnosti učinioca krivičnog dela tako da njeno izvršenje bude odraz potrebe za popravljanjem delinkventa. Dakle, uslovna osuda je krivična sankcija koja je proizvod savremene kriminalne politike gde se pre svega kažnjavanjem nastoji postići specijalna prevencija, odnosno vaspitanje i prevaspitanje delinkventa, a ne odmazda i ispaštanje. Uslovna osuda predstavlja veoma efikasnu krivičnu sankciju u slučajevima kada je do izvršenja krivičnog dela došlo iz nehata ili je pak reč o bagatelnom kriminalitetu. U ovim slučajevima posmatrano sa kriminalno-političkog aspekta mnogo je bolje izreći uslovnu osudu, jer se i njome može postići svrha kažnjavanja, nego li neko lice poslati na izvršenje kratkotrajne kazne zatvora, gde će nužno doći u kontakt sa zatvorskom sredinom i ostalim zatvorenicima, prilikom čega će doći i do stigmatizacije, a šta na njega može delovati štetno i šta u krajnjem slučaju može da ima za rezultat stvaranje novih, The doctoral dissertation deals with the issue of adequacy of a suspended sentence and a suspended sentence with supervision as a measure of criminal policy. In this sense, the contemporary politics of combating crime, increasingly seeks to raise the level of humanity, a to reduced the level of repression towards the offenders. Nowadays are increasingly applicable criminal sanctions which does not limit the freedom of the offender, respectively seeking to reduce the use of imprisonment if possible, especially short-term, when the purpose of punishment can be achieved by imposing some of the alternative criminal sanctions. In this regard, the suspended sentence is a criminal sanction which occurred primarily as a replacement for short-term prison sentences, because the society recognized that the purpose of punishment can sometimes be achieved through the threat that a particular sentence will be carried out. The purpose of warning measures and therefore the suspended sentence is that there are no restriction of rights and liberties, and to deter the perpetrator from further commission of other offenses. A suspended sentence is a result of the aspirations that the sentence can adjust a personality of the offender so that its execution of the sentence is a reflection of the need for correcting the offender. Thus, the suspended sentence is a criminal sanction which is a product of modern criminal policy which is primarily seeking to achieve special prevention through punishment, and education and re-education of the offender, rather than retribution and penance. A suspended sentence is a very effective criminal sanction in cases where the offense has occurred by negligence or in the cases of minor offenses. In these cases, viewed from the criminal-political aspect, is much better to impose a suspended sentence, because it can achieve the purpose of punishment rather than to send a person to the execution of short-term prison sentences, where they will necessarily come

Предмет истраживања је детаљна обрада појма, значаја и услова под којима су мере за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка уређене како у унутрашњем, тако и упоредном кривичном процесном праву. Основни циљ рада је систематизована студија процесноправног дејства ових института, које до сада није систематски размотрено у нашој стручној јавности. Поред сазнајног, односно научног циља, остварен је и један практични циљ, који подразумева употребу резултата истраживања у правцу даљег развоја кривичнопроцесног права које би успешно „помирило“ два на први поглед опречна захтева – потребу за ефикаснијим кривичним поступком и поштовање права окривљеног уз најмања ограничења која су потребна у конкретном случају. У истраживању је коришћено више метода, и то: нормативно-правни, хипотетичко-дедуктивни, упоредноправни, историјско-правни, статистички и метод анализе случајева. Ова студија се, осим од увода и закључних разматрања, састојати из два дела. Први део обухвата три главе: основна разматрања о мерама, историјат и упоредни приказ. Други део обрађује поједине мере у позитивном законодавству. Полазиште у истраживању састоји се у осврту на нека основна питања која се постављају у вези с мерама за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. У делу посвећеном томе, анализирани су међународни стандарди и уставни оквир за примену ових мера. Након тога мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка размотрене су кроз историјски контекст у Републици Србији. Наиме, да би се могао одредити њихов положај и значај у позитивном праву, потребно је поћи од настанка ових кривичнопроцесних института. Упоредноправном анализом проучено је које се од мера и у ком обиму примењују у континенталном, а које у англосаксонском праву., The subject of research is the detailed interpretation of the concept, nature and the conditions under which the measures for securing the presence of the defendant and the unhindered conduct of criminal proceedings are regulated not only in the domestic criminal procedural law, but also in the comparative criminal procedural law as well. The main objective of this text is the systematic study of procedural effects of those institutes, which have not been systematically discussed in our professional public. Apart of cognitive, i.e. scientific objective, one practical objective was also accomplished. That objective involves the use of research results in the direction of further development of criminal procedural law that would effectively "reconcile" the two at first sight contradictory demands - the need for more effective criminal proceedings and respect of the accused rights with the minimal restrictions necessary in a specific case. A number of methods that were used in this study include: normative method, hypothetical-deductive method, comparative method, historical method, statistical method, and method of case analysis. In addition to the introduction and the concluding remarks, this study contains two parts. First part includes three chapters: basic considerations on the measures, history, and comparative review. Second part deals with the concrete measures in the positive / current legislation. The starting point of the research consists review of some basic questions which arise in connection with measures to ensure the presence of the defendant and for the unhindered conduct of criminal proceedings. In the part dedicated to it, author analyzed international standards and constitutional framework for the implementation of those measures. Measures to ensure the presence of the defendant and for the unhindered conduct of criminal proceedings have been thereafter discussed through the historical context in the Republic of Serbia. That is necessary to be done