Search

Cilj doktorske disertacije predstavlja razumevanje procesa izgradnje amfiteatara na konkretnom primeru Viminacijuma. Poznato je da ovi objekti čine jedan od simbola rimske civilizacije. Najraniji amfiteatri grade se na Apeninskom poluostrvu, a vremenom se, sa širenjem države, podižu u različitim oblastima, u оkviru urbаnih cеntаrа i u blizini vојnih utvrđеnjа. Njihova izgradnja predstavljala je izraz romanizacije kada ih je gradila država u nоvооsvојеnim оblаstimа, dok su ih istaknuti pојеdinci podizali u želji da uvećaju ličnu dоbit. Izgradnja amfiteatra podrazumevala je niz procesa, koji nam pružaju mnoštvo podataka o određenom naselju i regionu, ali i o lokalnoj zajednici, odnosno, o čitavom rimskom društvu. Viminacijumski amfiteatar predstavlja jedini primer do sada otkriven na teritoriji Srbije, a zaslužuje posebnu pažnju pošto je izgrađen u neposrednoj blizini legijskog logora, da bi vremenom bio uklopljen u prostor grada, koji se razvija pored utvrđenja. Prilikom arheoloških istraživanja izdvojeni su drveni i zidani amfiteatar, pri čemu je zidani objekat vremenom pretrpeo određene prepravke. U disertaciji se odvojeno posmatraju procesi izgradnje ova dva objekta, k oji s u n a osnovu arhitektonskih karakteristika i analalogija opredeljeni u određeni tip amfiteatra. Proučavanja podrazumevaju definisanje pokrovitelja izgradnje i razumevanje organizacije radova. Posebna pažnja usmerena je na odabir lokacije, projektovanje objekata, građevinski materijal, tehnike građenja, kao i na ekonomiju i troškove izgradnje amfiteatra. Sadržaj ove disertacije doprinosi upotpunjavanju slike o tome u kolikoj meri su izgled konstrukcije i način građenja amfiteatra zavisili od potreba zajednice, donatora, finansijskih sredstava, izgleda odabrane lokacije, tendencija u arhitekturi, ali i od okolnih prirodnih resursa, odnosno, od raspoloživog građevinskog materijala, i radne snage

Основни предмет истраживања докторске дисертације је простор античког града Виминацијума, престонице римскe провинције Горње Мезије, насталог у I веку нове ере, и важног легијског логора, данас археолошког налазишта и археолошког парка недалеко од градског насеља Костолац у Србији. Рад мултидисиплинарног тима који се састоји од истраживача Археолошког института и Центра за нове технологије Виминацијум из Београда, започет почетком овог века, зауставио је пљачкање античког града, континуираним истраживањама омогућио убрзану презентацију античких грађевина и долазак првих туриста, а упостављена је и законска граница између археолошког налазишта и напредујућег површинског копа угља. Међутим, у наставак процеса заштите и презентације античког Виминацијума требало би укључити и увођење свеобухватног концепта заштите и презентације простора чији је Виминацијум део - концепта културног предела, уз посматрање доприноса свих природних, историјских, културних и друштвених чинилаца Tако концепт настао кроз рад на овој дисертацији истиче специфични предео који не чине само физички остаци грађевина, већ и нематеријалне вредности настале као резултат утицаја различитих контекста кроз еволуцију, односно конструкцију, деконструкцију и реконструкцију - грађевина, насеља и простора. Овим приступом се прате савремене доктрине заштите наслеђа у којима је појам културног предела све значајнији. Истраживање обухвата данашњи простор заштићеног археолошког налазишта Виминацијум, али и околину која је неодвојива од њега, у привредно- економском, културно-историјском и друштвено-социолошком смислу, као резултат њихове међусобне везе развијане кроз историју људског присуства на њему. Зато је било неопходно извршити истраживање, разумевање и валоризацију одлика елемената из свих историјских периода ширег подручја Виминацијума, што је као резултат дало предлог новог концепта, у коме је оно представљено као ii јединствени културни предео. Oстала археолошка налазишта, средњовековне тврђаве, манастири, старе традиционалне куће, индустријско наслеђе стварано у последњих скоро сто педесет година, и река Дунав, приказани су кроз прихватање њиховог значаја као равноправних чинилаца простора. Показано је да дисконтинуитети постојања физичких елемената прошлости не значе и прекиде у традицијама и основном људском односу према природи, јер су нематеријалне вредности оно што физичке остатке из различитих историјских периода међусобно повезује на овом јединственом простору. The main subject of this doctoral dissertation research is the area of the ancient city of Viminacium, the capital of the Roman province of Upper Moesia, founded in the 1st century AD, and an important legionary fortress, today an archaeological site and archaeological park not far from the town of Kostolac in Serbia. The work of a multidisciplinary team consisting of researchers from the Archaeological Institute and the Center for New Technologies Viminacium, from Belgrade, started at the beginning of this century, prevented the looting of the ancient city, enabled the continuous excavations of ancient buildings and the arrival of the first tourists, and established a legal boundary between the archaeological site and the progressive surface coal mine. However, the further development of the protection and presentation of the ancient Viminacium should include the introduction of a comprehensive concept of the protection and presentation of the space to which Viminacium belongs - the concept of a cultural landscape - while observing the contributions of all of the natural, historical, cultural and social factors. Thus, the concept created in this dissertation emphasises the specific landscape that is not only made up of the physical remains of buildings but also of immaterial values created as a result of the influence of different contexts through evolution, that is, the construction, deconstruction, and reconstruction of buildings, settlements and spaces. This approach is followed by modern heritage protection doctrines in which the notion of a cultural landscape is becoming more and more important. The research covers today's area of a protected archaeological site, but also an environment that is inseparable from it, in the economic, cultural, historical, social and sociological sense, as a result of their interrelationships, developed through the history of a human presence on it. Therefore, it was necessary to research, understand, and valorise the elements from all historical periods of the wider Viminacium area, which resulted in the proposal of a new concept, in which it was presented as a unique cultural landscape. Other archaeological sites, medieval fortresses, monasteries and old iv traditional houses, along with the industrial heritage created in the last nearly 150 years, and the Danube River, were analysed through their acceptance as equal factors of the area. It was demonstrated that the discontinuities of the physical elements of the past do not represent interruptions in traditions and the basic human relationship with nature, because the intangible values are links that mutually connect the physical remains from different historical periods in this unique space.

The arrowhead is the most important part of the arrow because its shape can reveal its purpose. The authors of this paper will try to answer whether the trilobate arrowheads found during the archaeological research of the Roman legionary fortress Burnum and Tilurium were also used for wildlife hunting. Namely, the uncovered trilobate arrowheads suggest not only that their shape was designed to cut through as much body tissue as possible, but they may have also caused unusually painful wounds when attempting to remove them from the body. Consequently, such arrowheads could have been used successfully for hunting game. The authors were inspired to write this article not only by the shape of the discovered arrowheads but also by the remains of the amphitheatre and wild animal bones found in Burnum and Tilurium as well as by epigraphic sources referring to soldiers as hunters.

Die Legio XI muss neben der Legio VII aus mehreren Gründen als eine der zwei bedeutendsten römischen Militäreinheiten in der Provinz Dalmatien bezeichnet werden. Es handelt sich die Legion mit der längsten Stationie-rungsdauer in Dalmatien bzw. im Legionslager Burnum. Wahrscheinlich wurde sie während des bellum Batonianum von 6 bis 9 nach Christus nach Illyricum versetzt, und sie ist bis zum Ende der 60-er Jahre des 1. Jh. n. Chr. in der Provinz Dalmatien bestätigt. Keine der in Dalmatien bestätigten römischen Militäreinheiten ist mit so zahlreichen Denkmälern vertreten wie die Legio XI. Anhand der erhaltenen Innschrift können über 100 Steindenkmäler der Legio XI zugewiesen werden. Den Steindenkmälern müssen noch gestem- pelte Ziegel zugeordnet werden, die von der Legion in Dalmatien herge-stellt wurden. Die ikonographische und epigraphische Analyse der Denk-mäler der Legio XI zeugt von ihrer Rolle beim Ausbau der Provinz Dalma-tien. – Angefangen vom Ausbau des Straßennetzes in Dalmatien und der Beteiligung an anderen Bauunternehmen, bis zu den Grenzziehungen zwi- schen lokalen Gemeinden, die von Angehörigen der Legion im Namen des Stadthalters vollzogen wurden, und zu anderen Tätigkeiten im Dienst des Stadthalters. Die wirtschaftliche Tätigkeit der Legion spiegelt sich auch den Darstellun-gen auf den Grabstelen ihrer Angehörigen wieder.

Главни задатак ове дисертације је повезивање истражених некропола са подручја Виминацијума са израчунавањем величина насеља и утврђивањем континуитета или дисконтинуитета насеља и некропола, те у ком смислу та веза постоји или не постоји. Да би се добио одговор на ово комплексно питање у вези са Виминацијумом, приступ истраживањима је морао да буде интердисциплинарни, као и каснија тумачења. Једино тако су могли бити добијени одговори на питања о карактеру становништва, бројности, организованости становања и месту живљења, као и о пореклу, да би се на крају видело зашто живот на Виминацијуму престаје после готово два миленијума. Чињеница је да ни једна друга насељена локација у близини није откривена досадашњим ископавањима, рекогносцирањима околног терена или аероснимањем (нпр. случај акведукта). На основу до сада истражених десетак некропола из различитих периода (од касне праисторије до касног средњег века) разумно је поставити хипотезу да је осим локације римског града и војног логора Виминацијума свака другa локација у околини током целог периода била мање погодна за насељавање, зато што је и поред повремених разарања остајало обиље квалитетног грађевинског материјала погодног за изградњу других објеката на истој локацији. Разношење материјала је трајало током периода средњег, па све до 19. века. На тај начин хипотеза указује на континуитет настањености на простору Виминацијума, али има и свој дисконтинуитет. Он се огледа у чињеници да су тај простор настањивале различите популације које су га користиле за разне намене, почев од праисторијских Келта па све до периода касног средњег века, што је безмало два миленијума. Поменута и примењивана интердисциплинарност се заснива на резултатима истраживања и упоређивања налаза археологије (крај праисторијског и цео историјски период), антропологије, одн. биофизичке антропологије (која покрива више од десет хиљада скелета, а што је уопште највећи број на једном налазишту у Европи), демографије, одн. палеодемографије (која је својим методама показала обим тих популација и највероватнију величину њихових насеља), физичке хемије (са својим изотопским анализама одређеног броја скелета из неколико кључних периода). Подељено по периодима, долази се до следећих закључака (на нивоу садашњег степена истражености): Опидум дела келтског племена Скордисака је свакако имао своју унутрашњу структуру и организацију. Међутим, његове друге карактеристике осим локације не постоје. Она се поклапа са топографијом римског града и војног логора Виминацијума (локација Чаир). Материјални остаци су свакако највећим делом уништени интезивном градњом у римско доба, али је сасвим извесно да се ради о одређеном урбаном типу насеља, које је трајало неколико последњих векова старе ере. Становништво овог периода је свакако било хетерогено, не само зато што је имало некрополу са биритуалним сахрањивањем (инхумација и кремација), него зато што је и по морфолошкој структури било врло различито (долихрани и брахикрани типови). О његовом броју се не може говорити, јер је реконструкција на основу истраженог дела некрополе (локација Пећине) недовољна за поузданија палеодемографска израчунавања. Антички Виминацијум су чинили римски град и војни логор, чије су димензије поуздано познате. Урбани начин насељености је свакако основна карактеристика оба ова дела (цивилни и војни). Сматра се да треба рачунати и на одговарајуће подграђе. Број становника, како се могло видети, није био сталан. Он се мењао од 1. до 5. столећа наше ере. Кретао се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада (поготовo у време процвата Виминацијума). Без обзира што су ископавања вршена на десетак античких локација, одн. делова велике и јединствене некрополе Виминацијума, цивилни и војни део нису могли бити раздвојени. Највероватнији разлог тој чињеници је податак да се легионари нису сахрањивали са оружјем, него су га само дужили и користили током војне службе. Састав становништва је био изузетно хетероген. Констатовани су антрополошки варијетети медитеранаца, нордида, динарида и орејенталида. Најсажетије речено, становништво Виминацијума је било европоског и азијског (предњеазијског) порекла. После разарања Хуна средином 5. века на Виминацијуму се све мења. Током раног, развијеног и касног средњег века нови тип насељености постаје рефугијум. Обиље квалитетног грађевинског материјала и добра локација привлачили су најпре Германе током велике сеобе народа. Затим су га населили Словени, а потом староседелачко (старобалканско) становништво које је највероватније дошло из јужних и мање сигурних области у мирније и северније области Подунавља. Све су то биле врло мале популационе групе, састављене од максимално двадесетак парова, одн. и исто толиког броја стамбених објеката, али којима је Виминацијум послужио као рефугијум, те је и због тога сасвим могуће да им се губи даљи траг. Овом тезом о мултидисциплинарном посматрању односа насељености и становништва, могла су бити констатована два типа насеља: урбани и рефугијални. Континуитет је констатован што се тиче локација истих, јер се она нису просторно померала. Дисконтинуитет је констатован када се ради о становништву, с обзиром да се оно са сваким периодом мењало. Мањи временски хијатуси у средњем веку су, сматра се, резултат чињенице да је на простору Виминацијума истражено само око 10% површине под некрополама. Даље праћење овог односа остаје стално, уз напомену да је полазна хипотеза у овој дисертацији и доказана, управо интердисциплинарном методологијом као једино прихватљивом. У поговору је указано и на херитолошки значај Виминацијума и потребу да се он као најпосећенији археолошки локалитет у Србији, који нуди највећу различитост у експонирању, како налаза тако и самог налазишта, адекватно заштити и да се скелетни материјал такође подведе под херитолошку заштиту. The main goal of this dissertation, through brief rewiew should be repeated the most important problems. In the first place, this refers to the main goal of the dissertation and that was connecting cemeteries and the settlement. Immediately after that come continuity or discontinuity of the settlement and the cemeteries, revealing whether this connection exists or does not. In order to gain answers to this complex question about Viminacium, its needed to undertake interdisciplinary research and interpretation. Only in such a way, it was possible to gain answers about population features, numbers, organization and location of inhabitation, as well as about origin, finally revealing why the inhabitation of Viminacium ceased after almost two millennia. The fact is that no other settlement on location near is not detected on previous excavations, reconnaissance of the surrounding ground or aerial survey (eg. The case of the aqueduct). On the basis of investigated ten necropolis from different periods (from late prehistory to the late Middle Ages) it is reasonable to hypothesis that in addition to the location of a Roman city and military camp Viminacium any other sites in the vicinity during the whole period was less suitable for settlement, because despite the occasional destruction remained an abundance of high-quality construction material suitable for the construction of other buildings on the same site. Meeting materials lasted throughout the Middle Ages, to the 19th century. In this way, the hypothesis suggests continuity of habitation and on the territory of Viminacium, but it has its own discontinuity. It is reflected in the fact that the area was inhabited by different populations, beginning from Celts until the period the late Middle Ages, which is almost two millennia. Its important to remind that the mentioned research and the applied multidisciplinary are based on results and comparing archaeology (the end of the prehistoric and the entire historic period), anthropology, actually biophysical anthropology (including more than ten thousand skeletons, which is, actually, the greatest number in a single finding place in Europe), demography, actually paleodemography (which, with its methods, showed the volume of these populations and most likely the size of their inhabitations), physical chemistry (with its isotopic analyses of a certain number of skeletons from some of the most important periods), as well as heritage science, since Viminacium is now the most-visited archaeological site in Serbia, offering the greatest variety in exposure of the finds and the site itself. Summarized, this through time periods, the autor reach the following conclusions (on the level of the research conducted so far): The oppidum of the Celtic tribe of Scordisci certainly possessed its inner structure and organization. Still, apart from its location, it is not known anything about its other features. It topographically coincides with the Roman city and the military camp Viminacium (the site Čair). Material remains were mostly destroyed with intense building activity during Roman times, but it is certain that is was an urban type of settlement, which existed over the last three centuries of the Old Era. The population of this period was certainly heterogeneous, not only because it possessed a necropolis with bi-ritual burials (skeletal and cremated), but it was very heterogeneous also because of its morphologic structure (dolichocephalic and brachycephalic types). Its not possible to speak about its number, since a reconstruction according to the examined part of the cemetery (the site Pećine) is insufficient for a reliable paleo-demographic calculation. The ancient Viminacium consisted of a Roman city and a military camp, dimensions of which are well-known. The urban structure of both parts (civilian and military) was their main feature. The existence of a suburban area is also regarded. As seen, the number of inhabitants was not permanent. It changed from the 1st to the 5th century A.D. It moved from several thousands to several tens of thousands (especially in the period of Viminacium's high prosperity). Regardless of the fact that excavations were conducted on a dozen of ancient locations, actually parts of a large and unique Viminacium cemetery, the civilian and the military part could not have been separated one from the other. It is most likely because of the fact that the legionaries were not buried with weapons, which was only hired and used during military service. The structure of population was extremely heterogeneous. There were anthropological varieties of Mediterranean, Nordic, Dinaric and Oriental types. Shortly, the population of Viminacium was of European and Asian (Middle East) origin. After the Hunnic devastation in the middle of the 5th century, everything changes in Viminacium. During Early, Middle and Late Middle ages, refugium exists as a new type of settlement. During the Great Migration, plentitude of building material and a good location attracted the moving German tribes. Further on, Viminacium was inhabited by the Slavs, later on the autochthonous (old Balkan) population, coming most likely from southern and less secure areas into the more peaceful, northern parts of the Danube valley. All of these were small population groups, consisting of mostly twenty couples, actually of the same number of objects, to whom Viminacium served as a refuge, so it is therefore possible that their traces are lost. With this multidisciplinary observation of inhabitation and population, its detected two settlement types: urban and refuge. Their continuity on the same spot was detected, since they did not move through space. Discontinuity was detected when it comes to population, since it changed with every period. Smaller chronological gaps in the Middle Ages are regarded as an omission, since in Viminacium, less than 10% of the area covered with cemeteries was examined. Further research remains permanent, with the remark that it have proven the initial hypothesis of this dissertation, with multidisciplinary methodology as the only possible one to be applied. In the epilogue is indicated on heritological importance of Viminacium and the need for it as the most visited site in Serbia, which offers the greatest diversity in exposing, both the findings and the whole site, adequately protect and the skeletal material is also be subsumed under heritological protection.

Истраживање у овој докторској дисертацији имало је за циљ обједињавање постојећих резултата и знања везаних за визуелни материјал који се тиче жене, у периоду од IV до почетка VII века, на територији данашње Србије и суседних земаља. У трагању за сликом рановизантијске жене прикупљени материјал посматран је кроз призму визуелне културе, на тај начин омогућавајући разумевање не само иконографских образаца, већ и позиционирање жене унутар друштвеног и културног контекста овог времена. Основни методолошки приступи у овом истраживању су женска историја (woman’s history), феминистичке теорије (feminist theories) и родне студије (gender studies). Захваљујући овим методолошким приступима постојећа слика о женама на централном Балкану може бити другачије тумачена и смештена у оквир модерних академских студија, широко прихваћених широм света. У циљу стварања целокупне слике женске појавности, кроз три поглавља појединачно, разматране су слике рановизантијских царица, обичних и божанских жена... The research goal of this doctoral dissertation was to synthesize the existing results and knowledge concerning visual material regarding women in the period between 4th and beginning of the 7th century, at the territory of present day Serbia and its neighbouring countries. In search for the image of early Byzantine woman, the collected material was observed through a lens of visual culture, thereby enabling not only understanding of iconographic patterns, but also positioning of women within the social and cultural context of the time. The main methodological approaches in this research are woman’s history, feminist theories and gender studies. Owing to these methodological approaches, images of women present on the central Balkans could be reinterpreted and placed within the framework of modern academic studies, widely accepted worldwide. In order to create an overall image of women’s appearance, images of early Byzantine empresses, ordinary and divine women were envisaged, through three chapters individually...

In 2010 and 2011 the Museum of Slavonia in Osijek initiated experimental Roman mosaic workshop. Through the production processs students were introduced to an indirect technique of making mosaics from start to finish. During short lectures and the making of their own mosaics, students discovered the complexity of the Roman mosaic technique.

Disertacija obuhvata proučavanje spektakala sa životinjama, koji su se održavali u rimskim amfiteatrima, upoređivanjem podataka iz arheozooloških, arheoloških i pisanih svedočanstava. Istraživači, koji su se bavili fenomenom životinja u rimskim spektaklima, do sada su bazirali svoja istraživanja na podacima iz istorijskih izvora i prikaza na spomenicima, dok su rezultati arheozoološke analize retko uključeni u ova istraživanja. U tekstovima antičkih pisaca naveden je veliki broj egzotičnih i autohtonih divljih i domaćih životinja, koje su učestvovale u spektaklima. Spektakli su uključivali međusobne borbe životinja, borbe životinja sa gladijatorima (venatores), egzekucije osuđenika od strane životinja (damnatio ad bestias) i inscenacije lova na životinje, ali i predstave egzotičnih životinja i zabavne tačke koje su one izvodile. Na brojnim arheološkim spomenicima širom rimskog Carstva predstavljene su životinje u igrama u amfiteatru. Pisana svedočanstva o spektaklima sa životinjama odnose se na dešavanja u Koloseumu, dok podaci o igrama u drugim amfiteatrima, uglavnom, ne postoje. Glavni ciljevi ove teze su da se utvrdi: • koje životinje su korišćene u spektaklima širom Carstva • šta predstavljaju ostaci životinja u rimskim amfiteatrima • da li postoji veza između faunističkih ostataka iz rimskih amfiteatara i životinja, koje su učestvovale u spektaklima. Iako je na prostoru Carstva posvedočeno prisustvo preko 250 amfiteatara, broj objavljenih faunističkih izveštaja iz rimskih amfiteatara je neuporedivo manji. U tezi su analizirani dostupni faunistički podaci iz amfiteatara u Rimu, Virnumu, Augusti Raurici, Silčesteru, Česteru, Londonu, Sarmisegetuzi i Serdici, dok su ostaci životinja iz perioda korišćenja amfiteatra u Viminacijumu analizirani kao studija slučaja. Međusobnim upoređivanjem faunističkih podataka iz rimskih amfiteatara, zaključeno je da oni uglavnom predstavljaju ostatke svakodnevnih aktivnosti (hrane, mesarskog otpada) i da ne postoji bitna razlika između ovih nalazišta u procentualnom udelu najzastupljenijih životinja (govečeta, svinje, ovce i koze). Međutim, kada je u pitanju zastupljenost potencijalnih učesnika spektakla, pre svega divljih i egzotičnih životinja, zapažaju se razlike. Najveći broj egzotičnih životinja pronađen je u Koloseumu, dok se po broju različitih vrsta divljih životinja, koje su mogle da učestvuju u spektaklu, izdvajaju amfiteatri u Virunumu i u Viminacijumu. Upoređivanjem arheozooloških podataka iz rimskih amfiteatara sa podacima o spektaklima sa životinjama, koji su poznati iz pisanih dokumenata i arheološke građe, potvrđena je hipoteza da su u amfiteatrima širom Carstva uglavnom korišćene autohtone životinje, dok su se u Koloseumu i drugim većim amfiteatrima, uz autohtone, na programima spektakala mogle naći i egzotične životinje. Budući da postoji velika razlika između broja i raznovrsnosti životinja, koje su navedene u tekstovima antičkih pisaca, i broja pronađenih kostiju egzotičnih životinja, zaključeno je da je u podacima, koji su navedeni u izvorima bilo preuveličavanja. Tokom novih iskopavanja amfiteatra u Viminacijumu, otkrivena je značajna količina životinjskih kostiju, koja se na osnovu konteksta nalaza može opredeliti u period korišćenja ovog amfiteatra. Od kostiju, uz ostatke domaćih životinja, koje su korišćene u svakodnevnom životu na Viminacijumu (goveče, svinja, ovca, koza, ekvidi, pas, kamila, mačka, kokoška, guska, patka), otkriveni su ostaci medveda, jelena, divljih svinja i drugih divljih životinja. Pojava kostiju divljih životinja među faunističkim ostacima iz rimskih amfiteatara postavila je pitanje da li te kosti predstavljaju ostatke životinja, koje su nekada učestvovale u spektaklima. Odgovor je podrazumevao tumačenje načina na koji se postupalo sa posmrtnim ostacima životinja iz amfiteatara. Prilikom rekonstrukcije tretmana životinja nakon smrti u amfiteatru, krenulo se od hipoteze D. Kajla (Kyle 2001), da su korišćeni meso i drugi proizvodi ubijenih životinja (krzno, koža, rogovi). Postoji i pretpostavka da su celi skeleti ubijenih životinja bili bačeni na deponiju, koja do sada nije otkrivena. U ovom kontekstu proučavane su specifičnosti na kostima divljih životinja iz viminacijumskog amfiteatra (zastupljenost delova skeleta, obrasci kasapljenja, tragovi tafonomskih procesa), koje su, prema pisanim svedočanstvima, mogle da učestvuju u spektaklima. Retki istorijski izvori, u kojima se nalaze podaci o postupanju sa trupovima životinja i o eventualnoj konzumaciji mesa zveri, korišćeni su prilikom rešavanja ovog problema. Zaključeno je da, iako postoje direktni podaci o konzumaciji mesa i iskorišćavanju kože, krzna i rogova ovih životinja, ne može se odrediti da li kosti predstavljaju ostatke jedinki, koje su učestvovale u spektaklu, ili jedinki, koje su isključivo ulovljene zbog eksploatacije navedenih proizvoda. Ukoliko je došlo do procesuiranja leševa životinja iz amfiteatara u blizini ovog objekta, neki delovi tela su mogli biti bačeni nedaleko od amfiteatra, dok su neki delovi verovatno odneti sa ovog prostora, kako bi završili na trpezi, ili kako bi se dalje prerađivali. Ostaci mesa ovih životinja mogli su da budu bačeni na deponiju u blizini amfiteatra. Prilikom prepravki na amfiteatru, zemlja za nasip verovatno je donošena iz blizine amfiteatra, a postoji mogućnost da su se u toj zemlji, uz različite ostatke životinja, našle i kosti životinja, koje su nekada učestvovale u spektaklu u viminacijumskom amfiteatru. This thesis discusses animal spectacles in roman amphitheatres, by combining archaeozoological, ancient textual and artistic data. Until now, studies that dealt with this subject were mainly focused on textual and archaeological data, while less attention was paid to animal bone analysis. According to numerous descriptions in ancient texts, a large number of both exotic and autochthonous wild and domestic animals participated in amphitheatre shows. These spectacles included: fights between animals, fights between animals and gladiators (venatores), execution of criminals by using dangerous animals, hunting animals and also presentations of exotic animals and entertainment provided by performing animals. Scenes of animal shows are presented on numerous archaeological finds. Ancient texts mainly describe shows that went on in the Colosseum, while data on animal shows in other amphitheatres are scarce. The main goal of the thesis is to determine: • Which animals participated in shows throughout different amphitheatres in the Roman world; • What animal remains found in Roman amphitheatres actually are; • Whether there is any connection between animal remains from the amphitheatres and animals that participated in spectacles. There are more than 250 known amphitheatres throughout the Roman world. However, there are only few amphitheatres with published animal bone results. In this thesis animal bone data from roman amphitheatres in Rome, Virunum, Augusta Raurica, Silchester, Chester, London, Sarmisegetusa and Serdica are discussed, while animal remains from Viminacium amphitheatre are analysed as a case study. The comparison of animal bone data from different amphitheatres revealed that animal remains mainly present the remnants of everyday activities, such as food and butchery waste. It is also concluded that there is not any significant difference in presence of the most common species (cattle, pig, sheep and goat) among faunal material between Roman amphitheatres and also other contemporaneous sites. However, there is a difference in the representation of the exotic and wild animal remains, potential participants of spectacles. Exotic species were mostly found within Colosseum, while the most diverse species of game animals have been found, apart from Rome in amphitheatres of Virnum and Viminacium. Comparison of faunal data from Roman amphitheatres and data on spectacles in ancient texts and archaeological finds confirmed the assumption that mainly autochthonous animals participated in amphitheatres throughout the Roman world, while in the Colosseum and other great amphitheatres besides local, exotic animals were also put on shows. Since there is a huge difference between the diversity and the number of mentioned exotic animals mentioned in texts and the the actual number of exotic animal finds, it is concluded that ancient writers used to exaggerate in their descriptions. In the course of the excavations of the Roman amphitheatre in Viminacium, a great number of animal bones have been unearthed that date back to the period of the utilization of the amphitheatre. Along with remains of domestic animals, such as cattle, pig, sheep, goat, equids, camel, cat, chicken, goose and duck, remains of brown bear, red deer, wild boar and other wild animals have also been found. Findings of animal bones in Roman amphitheatres, which according to ancient texts were used in shows, raise the question whether those animal remains originate from animals which participated in the spectacles. The answer lies in the interpretation of the way animal carcasses after their death in the arena were treated. The hypothesis set by D. Kyle that meat and other animal products from killed animals were used is widely accepted. However, the suggestion that those carcasses were taken away and dumped outside the city cannot be ruled out either, although such dumps have not been found yet. In order to understand the treatment of animal carcasses, characteristics of wild animal remains from Viminacium amphitheatre (element abundance, butchery patterns, taphonomy) have been analyzed. There are also a few ancient texts that deal with this subject and they were also incorporated in the study. It is concluded that although there is evidence that meat, fur, hide, antlers and other products originating from animals that could have been used in shows were exploited, it is not possible to determine whether wild animal remains belonged to the animals used in shows or the animals hunted solely for meat and fur. If animal corpses used to be processed close to the amphitheatre, some skeletal parts could have been dumped in the vicinity, while other elements were probably taken away either to be eaten (for food), or for further processing (fur, hide and antler). Food waste from those animals could have been dumped in the vicinity of the amphitheatre. In the course of rebuilding of the amphitheatre by filling up of the embankment of the stands, it is also possible that remains of animals once used to participate in games were dumped together with the soil used as the embankment filling.

Досадашња археолошка истраживања на данашњој територији Србије, довела су до открића великог броја налаза зидних слика из римског периода. У раду је обрађен материјал који потиче са археолошких налазишта Виминацијум, Сирмијум, Тимакум Минус, Сингидунум, Наис и Мансио Идимум, као и са појединих локалитета у Брестовику, Скобаљу, Бељини, Чачку, Бешкој, Чалми и Хртковцима. Материјал са археолошких налазишта Медијана и Феликс Ромулијана, није био доступан за обраду. Највише података нам пружају зидне слике из два римска града, Виминацијума и Сирмијума, са чијих локалитета је сачувано највише материјала. Обрађено сликарство потиче из профаних и фунерарних објеката. Један од циљева рада је био да се представи до сада необјављен материјал и направи сублимација са објављеним резултатима. Римљани који су живели на нашим просторима примењивали су различите типове малтера на којима се сликало. Од блатних са једним слојем малтера, преко вишеслојних, хидрауличних, до високоуглачаних у луксузнијим објектима. Такође, се на основу појединих примера може закључити да су на плафоне и зидове, антички мајстори постављали трску или пруће па тек потом малтер. На основу разнородности састава узоркованих малтера може се претпоставити да је коришћен агрегат који је био на располагању и не може се установити никакава законитост у саставу... During the archaeological excavations in the territory of today’s Serbia, a large number of wall paintings from Roman period have been found until today. The material presented in this study originate from the archaeological sites of Viminacium, Sirmium, Timacum Minus, Singidunum, Naissus and Mansio Idimum, but also from the particular sites in Brestovik, Skobalj, Beljina, Čačak, Beška, Čalma and Hrtkovci. Material from the archaeological sites of Mediana and Felix Romuliana was not available for study. Most useful facts have been provided from the research of wall paintings found in two Roman cities, Viminacium and Sirmium, as mostly preserved ones. Studied paintings originate from secular and funeral building structures. One of the study aims is to present material unpublished so far and make sublimation with published results. Romans that lived in this territory applied different types of mortars as substrates for painting. It includes mud mortars in one layer, and lime ones, multilayered, non-hydraulic and hydraulic, rough and highly polished mortars. Also, according to some examples, it can be concluded that ancient artisans often used to put reed or wattle on walls and ceilings before the mortar. By analyzing different compositions of the studied mortars, it can be assumed that used aggregate was the most available one and no rule in composition can be found. During study of some examples, the traces from use of caliper, ruler, rope and stylus were found on intonaco surface. Data about renovation in the past (overpainting) have been obtained by fragments from Viminacium, Singidunum and Sirmium...

Grobovi ovog tipa dobili su naziv po eponimnim lokalitetima Mala Kopašnica i Sase. Postoje tri varijante ove vrste grobova spaljenih pokojnika od kojih se na nekropolama najčešće javljaju dve: jednostavne rake i etažni grobovi. Zajednička karakteristika im je zapečenost zidova. Kod etažnih se javlja nekoliko varijanti konstrukcije i pokrivanja donjeg etaža. Za sve tipove grobova karakteristično je da su neki prilozi goreli zajedno sa pokojnikom, dok su drugi prilagani naknadno. Najbrojnije priloge čine keramički proizvodi, u prvom redu posude i žižci. Odlagani su ili u donji etaž, ili po uglovima gornjeg etaža, a ponekad i po sredini strana. Broj priloga u grobu variva. Nekad su bez priloga, nekad imaju žižak,a vrlo brojno se uz njega nalaze i posude. Njihov broj se kreće od 1 do 25, a najčešće je u pitanju tri posude. Od oblika najbrojnije se javljaju kračazi a brojem varijanti najzastupljenije su zdele. Posude su na svim nekropolama opredeljene kao proizvodi lokalnih radionica. Importnih primeraka je malo i u pitanju su najčešće oblici zdela. Posude su najvećim delom rađene od srednje prečišćene gline crvene boje pečenja i spoljne površine bojene tonovima crvene do mrke boje. Konstatovano je da se u ovoj vrsti grobova javlja 11 formi posuda koje su razvrstane u preko 220 tipova. Antropološkim analizama nije se mogla potvrditi teorija da je broj i oblik posuda u vezi sa polom pokojnika. Najbrojniji nalazi potiču sa teritorije provincije Gornje Mezije, a brojno se javljaju u jugoistočnom delu Panonije, kao i u delovima Dakije i Trakije i to u vremenskom trajanju od sredine prvog do kraja trećeg veka. The graves of this Type got their names after eponim localities Mala Kopasnica and Sase. There are three types of these graves with burned bodies among which two of them are most distinguished: simple and duble-levelled grave pits. There common characteristic is the burned sides of the walls. At duble-levelled pits there are several types of construction as well as covering of the lower part of the grave pit. All types of the graves are characterized by the fact that some inventories were burned with the body while the other ones were put later. The most numerous are ceramic products, among which vessels and oil-lamps are at the first place. They were put either into the lower grave pit or in to the corners of the upper grave pit, and sometimes in the middle sides. The number of grave inventories in changeable. Sometimes they are without any inventories, sometimes they have only an oil-lamp, and most often beside an oil-lamp there are vessels as well. The number of vessels is from 1 to 25, most often there are three vessels. Jags represent the most numerous number of forms, and the bowls are represented in the most numerous types. At all necropolis, the vessels are produced as a typical product of local workshops. There are few imported findings and they are usually in the forms of bowls. Most bowls were made from well-levigated clay and fired to red. The surfaces are untreated or painted in red to dark brown. It is estimated that in this type of graves 11 forms of vessels are classified and divided into more tham 220 types. It wasn’t able to confirm, by anthropological analyses, the theory that number of vessels alongside with their forms were connected with gender of body. The most numerous findings are originated from the province Moesia Superior, and there are lot of them in the southeastern part of Pannonia, as well as in parts of Dacia and Tracia, from the middle of I century till and of the III century

Proučavanja u ovom radu su usmerena na istraživanja različitih elemenata koji se odnose na poljoprivrednu proizvodnju i njen razvoj, kao i promene u njenoj strukturi koje su nastale uspostavljanjem rimske vlasti na teritoriji današnje Srbije u periodu od I do početka V veka. Prema raspoloživim arheološkim podacima, ali i pisanim izvorima, delimično su sagledani uslovi koji su određivali okvire ekonomske aktivnosti stanovništva tokom rimskog perioda i u sklopu toga agrikulture kao fundamentalne delatnosti. Naročita pažnja je posvećena istraživanju tipično rimskih formi poljoprivrednih imanja organizovanim kao vile rustike (villae rusticae) što predstavlja vrlo kompleksan zadatak, budući da uključuje osetljive tipološke i hronološke analize samih građevina kroz arhitektonske forme, koje ponegde uključuju i postojanje žitnica i drugih ekonomskih objekata u sklopu poljoprivrednog imanja. Tokom istraživanja uzimani su u obzir i podaci koje možemo dobiti iz prirodnog okruženja, kao što su: osobine reljefa, pedeološki i hidrološki faktori, klimatske karakteristike itd. Cilj sprovedenog istraživanja bio je da se pruži detaljnije tumačenje arheološke građe koje daje istorijski odgovor na pitanje celokupne poljoprivredne aktivnosti u postavljenim geografskim okvirima sa pokušajem teritorijalne, tipološke i hronološke diferencijacije. Centar pažnje usmeren je na izučavanje forme i organizacije poljoprivrednih imanja, budući da su se zbog različitih socijalno-ekonomskih odnosa, ali i geografskih i klimatskih uslova nužno morale razlikovati od onih u Italiji, ali i drugim provincijama Carstva. Organizacione promene u načinu obrade i kultivisanja zemljišta, uz primenu novog tehnički savršenijeg oruđa od onog korišćenog u predrimskom periodu, novi vidovi uzgoja domaćih životinja, neminovno su uticali na ekonomsko-socijalno raslojavanje stanovništva i proces romanizacije koji je bio intenzivniji u ravničarskim regionima, za razliku od brdsko-planisnkih oblasti gde se usled manje pogodnih prirodnih uslova i izolovanosti prostora uglavnom zadržao tradicionalni način privređivanja. Sagledavši sve prikupljene podatke o proizvodnim jedinicama u poljoprivredi, sredstvima za proizvodnju, transport i distribuciji namirnica, flori i fauni, opšti je zaključak da je stanovništvo panonsko-balkanskog prostora bilo pretežno poljoprivredno u rimskom periodu. KLJUČNE REČI: poljoprivredna proizvodnja, vici, villae rusticae, horrea, snabdevanje i transport, poljoprivredno oruđe, provincije Gornja Mezija, Donja Panonija, istočna Dalmacija, rimski period. The studies in this paper is focused on the investigation of various elements relating to agricultural production and its development, as well as changes in its structure arising establishment of Roman rule in the territory of Serbia in the period from the first to the beginning of the fifth century. According to archaeological evidence, but also written sources, in part conditions were perceived that were determined frames of economic activity of the population during the Roman period and within that agriculture as a fundamental activity. Special attention has been devoted to the study of typical Roman forms of farms organized as villae rusticae which is a very complex task, since it involves sensitive typological and chronological analysis of the buildings themselves through architectural forms, that sometimes involve the existence of granaries and other economic structures in the farm. During the study, it was taken into account data that we get from the natural environment, such as: terrain features, pedological and hydrological factors, climatic characteristics, etc. The aim of the research was to provide a more detailed interpretation of archaeological material that provides historical answer to the question of the entire set of agricultural activities in geographical terms in attempt territorial, chronological and typological differentiation. Center of attention is focused on the study of form and organization of farms, as they are due to various socio-economic relations, but also the geographic and climatic conditions must necessarily differ from those in Italy, but also in other provinces of the Empire. Organizational changes in release and cultivation of land, with the application of a new technically superior tools than that used in the pre-Roman period, new forms of livestock farming, inevitably affected the economic and social stratification of the population and the process of romanization, which was the strongest in the lowland regions, in contrast to highlands areas where due to less favorable natural conditions and isolation of space generally kept the traditional way of economic activity. Analyzed all the data on the production units in agriculture, means of production, transport and distribution of food, flora and fauna, the general conclusion is that the population of the Pannonian-Balkan area was predominantly agricultural in the Roman period.

Formation of the osteological collection of the Croatian Academy of Sciences and Arts during the 1990’s marked a turning point in the development of bioarchaeology in Croatia. Today, this collection numbers more than 3000 skeletons and a large part of it is comprised of skeletons dated to the Roman period. Most of the Roman period skeletal collection was presented to the general public through several archaeological exhibitions, as well as through numerous articles published in newspapers. In addition, several public lectures dedicated to the study of skeletal remains of the Antique period inhabitants of Croatia were held in secondary schools. Manifestation named “Croatian Academy Open Doors Days” held in 2011 provided an excellent opportunity for presentation of bioarchaeology, and science in general, when the bioarchaeological laboratory analyses, conducted on the Roman period skeletons, were presented to the public. One episode of a recently filmed TV show with bioarchaeology as a main subject is devoted to the analysis of skeletal remains of a Roman soldier from Resnik near Split - it will also be a major contribution to the popularisation of bioarchaeology in Croatia. Additionally, a scientific-popular monograph aiming to reconstruct the living conditions of the Roman period inhabitants of Zadar based on bioarchaeological analyses will be published soon. The perception of bioarchaeology in Croatia today is significantly better compared to twenty years ago which is as a result of continuous and intense efforts conducted simultaneously on two fronts - among archaeologists and in general public. These efforts led to a fact that today in Croatia all archaeological excavations of human skeletal remains result in bioarchaeological studies of the recovered material, while frequent appearances in media, combined with public lectures and presentations, have made bioarchaeology very popular with an extremely positive response in general public.