Search

Subject of the paper is standstill with constitutional normative control of law. This institute could be applied on the base of Constitutional Court's decision, dealing with demand previously submitted by the state organ whose disputed general act is. The aim of the application of this institute is removal of non-constitutionality and non-legality from the disputed general act and avoidance of Constitutional court's decision. Paper will analyse the question if this institute serves to protection of constitutionality in objective sense. If answer is positive, paper will try to determine the scope of that. The start point for analysis is normative framework of this institute and attitudes of Constitutional Court in relation to this institute.

This work analyzes the position of head of state in constitutional norms of two Serbian constitutions (from 1888. and 2006), and the description of the practice ('live' constitution), which is formed under these two constitutions. On that way, in the work is compared and evaluated the position of the king and the president of the republic, that is the two forms of government - monarchy and republic. Through a review of the current constitutional moment, it could be concluded if the republic form in Serbia has an alternative to the monarchy whatsoever, and what would be the advantages and disadvantages in connection with possible change of the form of government. In this sense, the subject of analysis is, primarily, the constitutional position of the head of state. It includes the model of election, the beginning, duration and termination of function, jurisdictions and relationship with other public authorities. In the evaluation of the practical political power, especially important is the relationship between the head of state, as the representative of the whole nation, and political parties.

Предмет истраживања у овом раду је данашња улога другог дома у државама европског континента које су неспорно унитарне. Циљ истраживања био је да се у тренутним уставноправним и друштвено-политичким околностима сагледа значај и позиција других домова на европском тлу. Имајући у виду потенцијалну примену бикамералног модела и у Републици Србији, ова студија се фокусирала искључиво на унитарне европске државе, остављајући по страни чак и оне земље за чије државно уређење у науци тренутно нема консензуса. Имајући у виду искуства постојања дводомног парламента, односно другог дома у Француској, Италији, Пољској, Чешкој Републици, Холандији, Словенији, Републици Ирској, Румунији и Белорусији, циљ овог рада је, пре свега, да укаже на перспективе бикамерализма у унитарним системима. Са друге стране, на основу анализираних модела, циљ овог истраживања је да покуша да допринесе евентуалном побољшању парламентаризма у Републици Србији, тако што ће понудити неколико могућих модела, који би, по узору на споменуте системе, могли унапредити положај Народне скупштине, али и генерално ојачати представничку функцију српског парламента. Ова студија пошла је од претпоставке да постојање другог дома оснажује умногоме пољуљану позицију легислативе у савременим демократским системима, те да је други дом један од малобројних уставних фактора који се озбиљније може супротставити све снажнијој егзекутиви. У том контексту, понуђен је и бикамерални модел који би, имајући у виду искуство других сличних европских система, комбинујући елементе демократског и социјално-економског бикамерализма, у Републици Србији могао да унапреди положај највишег представничког тела, те да буде стабилизирајући фактор у односима између законодавне и извршне власти. The subject of research in this study is the current role of the second chamber in the countries of the European continent, which are indisputably unitary. The aim of the research was to see the significance and position of second chambers in Europe in the current constitutional and socio-political circumstances. Having in mind the potential application of the bicameral model in the Republic of Serbia, this study focused exclusively on unitary European countries, leaving aside even those countries for which there is currently no consensus in science. Therefore, having in mind the experience of the existence of a bicameral parliament, ie a second chambers in France, Italy, Poland, the Czech Republic, the Netherlands, Slovenia, the Republic of Ireland, Romania and Belarus, this paper primarily aimed to point out the perspectives of bicameralism in unitary systems. On the other hand, based on the analyzed models, this research tried to contribute to the possible improvement of parliamentarism in the Republic of Serbia, offering several possible models that could improve the position of the National Assembly, but also generally strengthen the representative function of the Serbian Parliament. This study started from the assumption that the existence of the second chamber strengthens the much shaky position of the legislation in modern democratic systems, and that the second chamber is one of the few constitutional factors that can seriously oppose the increasingly powerful executive. In that context, a bicameral model was offered, which, having in mind the experience of other similar European systems, combining elements of democratic and socio-economic bicameralism, could improve the position of the highest representative body in the Republic of Serbia and be a stabilizing factor in relations between legislative and executive.

Друштвени уговор је један од најспорнијих појмова правне науке. Услед доминације правног позитивизма у модерном времену, на први поглед се чини да је идеја друштвеног уговора донекле изгубила на актуелности. Овим радом управо је учињен покушај да се скрене пажња на сложеност тог филозофског и правног појма, његов значај и улогу у савременом добу, али и да се истакне схватање како теорија друштвеног уговора у корелацији са одговарајућим поимањем устава може бити и емпиријски прихватљива. Поједина обележја друштвеног уговора била су присутна још у антици и средњем веку, али је теорија доживела процват у нововековној рационалистичкој мисли. Класична теорија друштвеног уговора извршила је велики утицај на прве писане документе уставног карактера: Велику повељу слобода, Декларацију о независности и Устав Сједињених Америчких Држава, Декларацију о правима човека и грађанина и прве француске уставе након Револуције. Савремена литература о друштвеном уговору је битно другачија у односу на писања класичних теоретичара попут Томаса Хобса и Џона Лока. Она је ослоњена на Џона Ролса и његову идеалистичку слику моралних принципа који идеју друштвеног уговора подижу на највиши степен апстрактности. У Ролсовом филозофском систему устав је само инструмент помоћу којег се остварују поменути принципи правде. Према томе, оба концепта се налазе у метаправном свету, због чега је Ролс често био критикован. Због тога је за очување друштвеног уговора потребна ефикасност. То је неопходно по природи ствари јер теорија увек мора да буде у функцији стварности и праксе. Док се филозофски аспект теорије друштвеног уговора бави идеалима којима човек треба да тежи како би његов живот имао смисла, правни аспект мора да има повезаност са емпиријским светом, а то је устав. Простор у којем се сусрећу филозофија и емпирија управо представља теорију друштвеног уговора. Он је последица нужности да се уваже реалност и конкретне потребе, док са друге стране човек истовремено задовољава своју тежњу да увек размишља и стреми ка нечему бољем. Усаглашавање између стварности устава и идеала друштвеног уговора није једноставно, али је једино могуће решење. Друштвени уговор не може да опстане самостално, нарочито данас када његов основ представљају одређени морални принципи које није нимало лако остварити. Такође ни устав, уколико се замисли само као скуп позитивноправних норми, не може бити довољан јер би значајно ограничио човеково делање у будућности које треба да буде усмерено ка стварању једног бољег света за живот. Једино њиховом хармонизацијом, што представља трајан процес, настаје ефикасан правни и друштвени поредак који ће бити на корист човека. Društveni ugovor je jedan od najspornijih pojmova pravne nauke. Usled dominacije pravnog pozitivizma u modernom vremenu, na prvi pogled se čini da je ideja društvenog ugovora donekle izgubila na aktuelnosti. Ovim radom upravo je učinjen pokušaj da se skrene pažnja na složenost tog filozofskog i pravnog pojma, njegov značaj i ulogu u savremenom dobu, ali i da se istakne shvatanje kako teorija društvenog ugovora u korelaciji sa odgovarajućim poimanjem ustava može biti i empirijski prihvatljiva. Pojedina obeležja društvenog ugovora bila su prisutna još u antici i srednjem veku, ali je teorija doživela procvat u novovekovnoj racionalističkoj misli. Klasična teorija društvenog ugovora izvršila je veliki uticaj na prve pisane dokumente ustavnog karaktera: Veliku povelju sloboda, Deklaraciju o nezavisnosti i Ustav Sjedinjenih Američkih Država, Deklaraciju o pravima čoveka i građanina i prve francuske ustave nakon Revolucije. Savremena literatura o društvenom ugovoru je bitno drugačija u odnosu na pisanja klasičnih teoretičara poput Tomasa Hobsa i DŽona Loka. Ona je oslonjena na DŽona Rolsa i njegovu idealističku sliku moralnih principa koji ideju društvenog ugovora podižu na najviši stepen apstraktnosti. U Rolsovom filozofskom sistemu ustav je samo instrument pomoću kojeg se ostvaruju pomenuti principi pravde. Prema tome, oba koncepta se nalaze u metapravnom svetu, zbog čega je Rols često bio kritikovan. Zbog toga je za očuvanje društvenog ugovora potrebna efikasnost. To je neophodno po prirodi stvari jer teorija uvek mora da bude u funkciji stvarnosti i prakse. Dok se filozofski aspekt teorije društvenog ugovora bavi idealima kojima čovek treba da teži kako bi njegov život imao smisla, pravni aspekt mora da ima povezanost sa empirijskim svetom, a to je ustav. Prostor u kojem se susreću filozofija i empirija upravo predstavlja teoriju društvenog ugovora. On je posledica nužnosti da se uvaže realnost i konkretne potrebe, dok sa druge strane čovek istovremeno zadovoljava svoju težnju da uvek razmišlja i stremi ka nečemu boljem. Usaglašavanje između stvarnosti ustava i ideala društvenog ugovora nije jednostavno, ali je jedino moguće rešenje. Društveni ugovor ne može da opstane samostalno, naročito danas kada njegov osnov predstavljaju određeni moralni principi koje nije nimalo lako ostvariti. Takođe ni ustav, ukoliko se zamisli samo kao skup pozitivnopravnih normi, ne može biti dovoljan jer bi značajno ograničio čovekovo delanje u budućnosti koje treba da bude usmereno ka stvaranju jednog boljeg sveta za život. Jedino njihovom harmonizacijom, što predstavlja trajan proces, nastaje efikasan pravni i društveni poredak koji će biti na korist čoveka. The social contract is one of the most controversial concepts of legal science. Due to the dominance of legal positivism in modern age, at first glance it seems that the idea of the social contract has lost its actuality. This paper is an attempt to draw attention to the complexity of that legal and philosophical concept, its importance and role in the modern age, but also to emphasize the understanding that the theory of the social contract correlated with an appropriate understanding of the constitution may be empirically acceptable. Certain features of the social contract had been present in antiquity and in Middle Ages, but the theory emerged in 18th century rationalistic thought. The classical theory of the social contract committed a great influence on the first written documents with constitutional nature: Magna Carta Libertatum, the Declaration of Independence and United States Constitution, the Declaration of the Rights of Man and of the Citizen and the French constitutions after the Revolution. Modern literature on the social contract is significantly different than the writings of classical theorists, eg. Thomas Hobbes and John Locke. It rests on John Rawls’s theory and his idealistic picture of the moral principles of the social contract idea raised at the highest level of abstraction. In Rawls' philosophical system constitution is only an instrument to achieve the aforementioned principles of justice. Thus, Rawls has often been criticized because both concepts are in the meta-legal world. Therefore, efficiency is necessary to preserve the social contract. This is necessary by nature because theory must always be in the function of reality and praxis. While the philosophical aspect of social contract theory deals with ideals which man should pursue in order to make a meaningful life, the legal aspect must have a connection to the empirical world, and that is the constitution. The space where philosophy and empiricism encounters represents a theory of the social contract. It is due to the necessity to take into account the reality and specific needs, while on the other hand man at the same time meets his desire to strive for something better. Reconciliation between reality of the constitution and ideals of the social contract is not easy, but it is the only possible solution. The social contract cannot exist alone, especially today when its basis are certain moral principles that are not easy to accomplish. Also the constitution, if it is taken as a set of positive norms, cannot be sufficient because it would substantially limit a man's action in the future, which should be aimed at creating a better world to live in. Only their harmonization, which is an ongoing process, creates an efficient legal and social order that will be in favor of man.

Друштвени уговор је један од најспорнијих појмова правне науке. Услед доминације правног позитивизма у модерном времену, на први поглед се чини да је идеја друштвеног уговора донекле изгубила на актуелности. Овим радом управо је учињен покушај да се скрене пажња на сложеност тог филозофског и правног појма, његов значај и улогу у савременом добу, али и да се истакне схватање како теорија друштвеног уговора у корелацији са одговарајућим поимањем устава може бити и емпиријски прихватљива.Поједина обележја друштвеног уговора била су присутна још у антици и средњем веку, али је теорија доживела процват у нововековној рационалистичкој мисли. Класична теорија друштвеног уговора извршила је велики утицај на прве писане документе уставног карактера: Велику повељу слобода, Декларацију о независности и Устав Сједињених Америчких Држава, Декларацију о правима човека и грађанина и прве француске уставе након Револуције.Савремена литература о друштвеном уговору је битно другачија у односу на писања класичних теоретичара попут Томаса Хобса и Џона Лока. Она је ослоњена на Џона Ролса и његову идеалистичку слику моралних принципа који идеју друштвеног уговора подижу на највиши степен апстрактности. У Ролсовом филозофском систему устав је само инструмент помоћу којег се остварују поменути принципи правде. Према томе, оба концепта се налазе у метаправном свету, због чега је Ролс често био критикован.Због тога је за очување друштвеног уговора потребна ефикасност. То је неопходно по природи ствари јер теорија увек мора да буде у функцији стварности и праксе. Док се филозофски аспект теорије друштвеног уговора бави идеалима којима човек треба да тежи како би његов живот имао смисла, правни аспект мора да има повезаност са емпиријским светом, а то је устав. Простор у којем се сусрећу филозофија и емпирија управо представља теорију друштвеног уговора. Он је последица нужности да се уваже реалност и конкретне потребе, док са друге стране човек истовремено задовољава своју тежњу да увек размишља и стреми ка нечему бољем.Усаглашавање између стварности устава и идеала друштвеног уговора није једноставно, али је једино могуће решење. Друштвени уговор не може да опстане самостално, нарочито данас када његов основ представљају одређени морални принципи које није нимало лако остварити. Такође ни устав, уколико се замисли само као скуп позитивноправних норми, не може бити довољан јер би значајно ограничио човеково делање у будућности које треба да буде усмерено ка стварању једног бољег света за живот. Једино њиховом хармонизацијом, што представља трајан процес, настаје ефикасан правни и друштвени поредак који ће бити на корист човека., Društveni ugovor je jedan od najspornijih pojmova pravne nauke. Usled dominacije pravnog pozitivizma u modernom vremenu, na prvi pogled se čini da je ideja društvenog ugovora donekle izgubila na aktuelnosti. Ovim radom upravo je učinjen pokušaj da se skrene pažnja na složenost tog filozofskog i pravnog pojma, njegov značaj i ulogu u savremenom dobu, ali i da se istakne shvatanje kako teorija društvenog ugovora u korelaciji sa odgovarajućim poimanjem ustava može biti i empirijski prihvatljiva.Pojedina obeležja društvenog ugovora bila su prisutna još u antici i srednjem veku, ali je teorija doživela procvat u novovekovnoj racionalističkoj misli. Klasična teorija društvenog ugovora izvršila je veliki uticaj na prve pisane dokumente ustavnog karaktera: Veliku povelju sloboda, Deklaraciju o nezavisnosti i Ustav Sjedinjenih Američkih Država, Deklaraciju o pravima čoveka i građanina i prve francuske ustave nakon Revolucije.Savremena literatura o društvenom ugovoru je bitno drugačija u odnosu na pisanja klasičnih teoretičara poput Tomasa Hobsa i DŽona Loka. Ona je oslonjena na DŽona Rolsa i njegovu idealističku sliku moralnih principa koji ideju društvenog ugovora podižu na najviši stepen apstraktnosti. U Rolsovom filozofskom sistemu ustav je samo instrument pomoću kojeg se ostvaruju pomenuti principi pravde. Prema tome, oba koncepta se nalaze u metapravnom svetu, zbog čega je Rols često bio kritikovan.Zbog toga je za očuvanje društvenog ugovora potrebna efikasnost. To je neophodno po prirodi stvari jer teorija uvek mora da bude u funkciji stvarnosti i prakse. Dok se filozofski aspekt teorije društvenog ugovora bavi idealima kojima čovek treba da teži kako bi njegov život imao smisla, pravni aspekt mora da ima povezanost sa empirijskim svetom, a to je ustav. Prostor u kojem se susreću filozofija i empirija upravo predstavlja teoriju društvenog ugovora. On je posledica nužnosti da se uvaže realnost i konkretne potrebe, dok sa druge strane čovek istovremeno zadovoljava svoju težnju da uvek razmišlja i stremi ka nečemu boljem.Usaglašavanje između stvarnosti ustava i ideala društvenog ugovora nije jednostavno, ali je jedino moguće rešenje. Društveni ugovor ne može da opstane samostalno, naročito danas kada njegov osnov predstavljaju određeni moralni principi koje nije nimalo lako ostvariti. Takođe ni ustav, ukoliko se zamisli samo kao skup pozitivnopravnih normi, ne može biti dovoljan jer bi značajno ograničio čovekovo delanje u budućnosti koje treba da bude usmereno ka stvaranju jednog boljeg sveta za život. Jedino njihovom harmonizacijom, što predstavlja trajan proces, nastaje efikasan pravni i društveni poredak koji će biti na korist čoveka., The social contract is one of the most controversial concepts of legal science. Due to the dominance of legal positivism in modern age, at first glance it seems that the idea of the social contract has lost its actuality. This paper is an attempt to draw attention to the complexity of that legal and philosophical concept, its importance and role in the modern age, but also to emphasize the understanding that the theory of the social contract correlated with an appropriate understanding of the constitution may be empirically acceptable.Certain features of the social contract had been present in antiquity and in Middle Ages, but the theory emerged in 18th century rationalistic thought. The classical theory of the social contract committed a great influence on the first written documents with constitutional nature: Magna Carta Libertatum, the Declaration of Independence and United States Constitution, the Declaration of the Rights of Man and of the Citizen and the French constitutions after the Revolution.Modern literature on the social contract is significantly different than the writings of classical theorists, eg. Thomas Hobbes and John Locke. It rests on John Rawls’s theory and his idealistic picture of the moral principles of the social contract idea raised at the highest level of abstraction. In Rawls' philosophical system constitution is only an instrument to achieve the aforementioned principles of justice. Thus, Rawls has often been criticized because both concepts are in the meta-legal world.Therefore, efficiency is necessary to preserve the social contract. This is necessary by nature because theory must always be in the function of reality and praxis. While the philosophical aspect of social contract theory deals with ideals which man should pursue in order to make a meaningful life, the legal aspect must have a connection to the empirical world, and that is the constitution. The space where philosophy and empiricism encounters represents a theory of the social contract. It is due to the necessity to take into account the reality and specific needs, while on the other hand man at the same time meets his desire to strive for something better.Reconciliation between reality of the constitution and ideals of the social contract is not easy, but it is the only possible solution. The social contract cannot exist alone, especially today when its basis are certain moral principles that are not easy to accomplish. Also the constitution, if it is taken as a set of positive norms, cannot be sufficient because it would substantially limit a man's action in the future, which should be aimed at creating a better world to live in. Only their harmonization, which is an ongoing process, creates an efficient legal and social order that will be in favor of man.

Предмет рада је теорија државне суверености у делу Слободана Јовановића. Општа хипотеза тиче се истовременог настанка државе, власти и права, који представљају три елемента Јовановићеве теорије државне суверености. Држава је умна појава, али узрок њеног настанка је колективни нагон за самоодржањем који делује у људској заједници, а чију супротност представља индивидуални нагон за самоодржањем који делује у појединцу. Слободан Јовановић указује да је држава као историјска појава настала услед рата, јер су прве заједнице морале да се организују како би могле да опстану у сукобу са другим заједницама, односно како би интензитет дејства њихове силе био већи. Организованост је условила да се чланови заједнице потчине вољи једног субјекта, који је добио моћ заповедања, чиме је настала друштвена хијерархија, односно власт. Регулисањем односа између владајућег и подређених субјеката, као и између самих подређених субјеката настало је право. Улога државе у савременом свету, према Јовановићевом мишљењу, састоји се из војне, правне и културне мисије, односно заштите државе од напада споља, одржавања унутрашњег мира међу члановима друштва, и обезбеђења материјалних и духовних добара за заједницу. Посебна хипотеза говори о настанку правне државе као последице истовременог настанка државе, власти и права као феномена уопште. Иманентни циљ правне државе је заштита целине заједнице, односно у савременом демократском дискурсу, заштита политичке мањине од тираније већине. У складу са Јовановићевим схватањем, у модерној правној теорији, за разлику од претходних историјских искустава, када су прерогативи највише власти приписивани владајућим субјектима оличеним у физичким лицима кроз теорије владарске и народне суверености, неопходно је ставити акценат на сувереност апстрактне правне личности државе. Правна личност државе састоји се од заједничке воље, која за разлику од опште воље, коју чини воља већине у демократском друштву, представља компромис између воља друштвених група у заједници. Човек делује у друштву преко групе којој припада, а не као појединац. Но, како је немогуће да све друштвене групе и појединци учествују у налажењу заједничке воље, потребно је формирати државни орган који ће представљати верну слику друштва и који ће служити као средство за њено налажење. Тај орган у савременим државама је парламент. Заједничка воља у парламенту настаје расправом и преприком, односно међусобним сузбијањем индивидуалних воља чланова парламента, и она се изражава у закону. Како би усклађивање воља између друштвених група било што успешније, неопходно је и постојање горњег дома у коме ће бити представљени чланови политичке мањине у заједници. Услед своје општости и апстрактности, заједничка воља не може да регулиште и задовољи конкретне друштвене интересе. Та улога припада органима извршне власти, који кроз акте које доносе, заједничкој вољи додају део своје воље оличен у дискреционим овлашћењима. Уколико извршни органи прекораче своје надлежности, и повреде процтор слободе појединца који му држава гарантује законом, или пак ако један појединац повреди простор слободе другог појединца, ове повреде отклањају судски органи путем својих пресуда које представљају заједничку вољу у појединачној ситуацији. Јовановић у свом делу “О демократији” прво прихвата начело строге поделе власти и систем непарламентарне представничке демократије, који касније одбацује у делу “Држава” и прихвата систем парламентарне представничке демократије у коме је подела власти блаже изведена, закључивши да овај систем више одговара настанку правне државе. Ограничење три власти у систему парламентарне представничке демократије одвија се на онтолошком нивоу, приликом доношења аката путем којих власти делују кроз утицај једне на егзистенцију друге, и на феноменолошком нивоу, иницијалним актима појединаца, којима они стављају једну власт у функцију против друге, како би заштитили своја права, у ситуацији када им једна власт повређује та права прекорачењем надлежности. Осим правних метода ограничења изражених преко одговорности једне власти пред другом, услов постојања правне државе је и ванправни метод ограничења оличен у савесном и активном јавном мнењу. Простор деловања који законодавна власт обележава другим двема властима и појединцима у друштву састоји се од слободе која је у савременим држава линеарна, односно одговорна слобода, уређена правним нормама. Линеарна слобода представља садржајно одређен простор деловања слободног субјекта који му је држава омогућила, гарантујући правну сигурност, која представља најважнији принцип правне државе и врховну вредност демократског друштва. Анализирајући актуелно уставно уређење Републике Србије и упоредивши га са концептом државне суверености који у својим делима износи Слободан Јовановић, аутор закључује да се ова два система суштински разликују, из разлога јер је позитивноправним прописима у Републици Србији прокламована теорија народне суверености, која услед својих недостатака отежава развој модерног спрског друштва. Predmet rada je teorija državne suverenosti u delu Slobodana Jovanovića. Opšta hipoteza tiče se istovremenog nastanka države, vlasti i prava, koji predstavljaju tri elementa Jovanovićeve teorije državne suverenosti. Država je umna pojava, ali uzrok njenog nastanka je kolektivni nagon za samoodržanjem koji deluje u ljudskoj zajednici, a čiju suprotnost predstavlja individualni nagon za samoodržanjem koji deluje u pojedincu. Slobodan Jovanović ukazuje da je država kao istorijska pojava nastala usled rata, jer su prve zajednice morale da se organizuju kako bi mogle da opstanu u sukobu sa drugim zajednicama, odnosno kako bi intenzitet dejstva njihove sile bio veći. Organizovanost je uslovila da se članovi zajednice potčine volji jednog subjekta, koji je dobio moć zapovedanja, čime je nastala društvena hijerarhija, odnosno vlast. Regulisanjem odnosa između vladajućeg i podređenih subjekata, kao i između samih podređenih subjekata nastalo je pravo. Uloga države u savremenom svetu, prema Jovanovićevom mišljenju, sastoji se iz vojne, pravne i kulturne misije, odnosno zaštite države od napada spolja, održavanja unutrašnjeg mira među članovima društva, i obezbeđenja materijalnih i duhovnih dobara za zajednicu. Posebna hipoteza govori o nastanku pravne države kao posledice istovremenog nastanka države, vlasti i prava kao fenomena uopšte. Imanentni cilj pravne države je zaštita celine zajednice, odnosno u savremenom demokratskom diskursu, zaštita političke manjine od tiranije većine. U skladu sa Jovanovićevim shvatanjem, u modernoj pravnoj teoriji, za razliku od prethodnih istorijskih iskustava, kada su prerogativi najviše vlasti pripisivani vladajućim subjektima oličenim u fizičkim licima kroz teorije vladarske i narodne suverenosti, neophodno je staviti akcenat na suverenost apstraktne pravne ličnosti države. Pravna ličnost države sastoji se od zajedničke volje, koja za razliku od opšte volje, koju čini volja većine u demokratskom društvu, predstavlja kompromis između volja društvenih grupa u zajednici. Čovek deluje u društvu preko grupe kojoj pripada, a ne kao pojedinac. No, kako je nemoguće da sve društvene grupe i pojedinci učestvuju u nalaženju zajedničke volje, potrebno je formirati državni organ koji će predstavljati vernu sliku društva i koji će služiti kao sredstvo za njeno nalaženje. Taj organ u savremenim državama je parlament. Zajednička volja u parlamentu nastaje raspravom i preprikom, odnosno međusobnim suzbijanjem individualnih volja članova parlamenta, i ona se izražava u zakonu. Kako bi usklađivanje volja između društvenih grupa bilo što uspešnije, neophodno je i postojanje gornjeg doma u kome će biti predstavljeni članovi političke manjine u zajednici. Usled svoje opštosti i apstraktnosti, zajednička volja ne može da regulište i zadovolji konkretne društvene interese. Ta uloga pripada organima izvršne vlasti, koji kroz akte koje donose, zajedničkoj volji dodaju deo svoje volje oličen u diskrecionim ovlašćenjima. Ukoliko izvršni organi prekorače svoje nadležnosti, i povrede proctor slobode pojedinca koji mu država garantuje zakonom, ili pak ako jedan pojedinac povredi prostor slobode drugog pojedinca, ove povrede otklanjaju sudski organi putem svojih presuda koje predstavljaju zajedničku volju u pojedinačnoj situaciji. Jovanović u svom delu “O demokratiji” prvo prihvata načelo stroge podele vlasti i sistem neparlamentarne predstavničke demokratije, koji kasnije odbacuje u delu “Država” i prihvata sistem parlamentarne predstavničke demokratije u kome je podela vlasti blaže izvedena, zaključivši da ovaj sistem više odgovara nastanku pravne države. Ograničenje tri vlasti u sistemu parlamentarne predstavničke demokratije odvija se na ontološkom nivou, prilikom donošenja akata putem kojih vlasti deluju kroz uticaj jedne na egzistenciju druge, i na fenomenološkom nivou, inicijalnim aktima pojedinaca, kojima oni stavljaju jednu vlast u funkciju protiv druge, kako bi zaštitili svoja prava, u situaciji kada im jedna vlast povređuje ta prava prekoračenjem nadležnosti. Osim pravnih metoda ograničenja izraženih preko odgovornosti jedne vlasti pred drugom, uslov postojanja pravne države je i vanpravni metod ograničenja oličen u savesnom i aktivnom javnom mnenju. Prostor delovanja koji zakonodavna vlast obeležava drugim dvema vlastima i pojedincima u društvu sastoji se od slobode koja je u savremenim država linearna, odnosno odgovorna sloboda, uređena pravnim normama. Linearna sloboda predstavlja sadržajno određen prostor delovanja slobodnog subjekta koji mu je država omogućila, garantujući pravnu sigurnost, koja predstavlja najvažniji princip pravne države i vrhovnu vrednost demokratskog društva. Analizirajući aktuelno ustavno uređenje Republike Srbije i uporedivši ga sa konceptom državne suverenosti koji u svojim delima iznosi Slobodan Jovanović, autor zaključuje da se ova dva sistema suštinski razlikuju, iz razloga jer je pozitivnopravnim propisima u Republici Srbiji proklamovana teorija narodne suverenosti, koja usled svojih nedostataka otežava razvoj modernog sprskog društva. The subject of this thesis is the theory of the state sovereignty in the work of Slobodan Jovanović. The general hypothesis explains simultaneous creation of the state, the government and the law, which represent three elements of Jovanović's theory of the state sovereignty. The state is a product of the mind, but the cause for her creation is a collective will for self-preservation which exists in human society, whose counterpart is an individual will for self-preservation which exists in every individual. Slobodan Jovanović points out that, in history, the state was created during the war, because the first communities had to be organized in order to survive conflicts with other communities, or for the intensity of their power to be greater. Organizing caused for the members of the community to be subjected to the will of one subject, who was given the power of command, which produced social hierarchy, or authority. By regulating the relationship between ruling and subjected sides, and between the subjected ones themselves, law was created. State's role in the modern world, according to Jovanović, consists of the military, law and cultural mission, or, in other words, the protection of the state from an outside attack, conserving the internal peace among the members of society and providing material and spiritual goods for the community. A special hypothesis talks about the creation of a legal state as a consequence of simultaneous creation of the state, government and law as a general phenomenon. The immanent goal of a legal state is the protection of a community as a whole, or in a modern democratic discourse the protection of political minority from the tyranny of the majority. In accordance with Jovanović's understanding, in modern theory, unlike previous historical experiences, when the prerogatives of the highest authority were assigned to the ruling subjects embodied in natural person through the theories of the ruling sovereignty and sovereignty of the people, it is necessary to put an accent on the sovereignty of the abstract legal personification of the state. The legal character of the state consists of the collective will, which, unlike the general will, which represents the will of the majority in the democratic society, represents the compromise between the wills of the social groups in the community. A man in society functions through the group to which he belongs, not like an individual. However, considering it is impossible for all the social groups and individuals to be involved in finding a collective will, it is necessary to form a competent authority which will represent a true image of the society and which will serve as an instrument for finding it. That competent authority in modern state is the parliament. A collective will in the parliament is created by an argument and dispute, or repression of individual wills of the members of the parliament and it is reflected in the law. In order for the adjustment of the wills between the social groups to be as successful as possible, it is necessary for the upper house to exist, so the interests of the political minority in the community are represented. Because of the fact it is so universal and abstract, the collective will cannot regulate and please the concrete interests of the society. That role is dedicated to the executive authority, which adds a part of its will to the common will personified in discrete empowerment, through the acts it brings. If the executive authority oversteps its empowerment and harms individual's freedom guaranteed by law, or if one individual harms another individual's freedom, these injuries are corrected by the court through its verdicts which represent a common will in an individual situation. In his piece „About democracy“ Jovanović first accepts the principle of the rigorous division of authority and the system of the non-parliamentary representative democracy, which he later dismisses in his piece „State“ and adopts the system of the parliamentary representative democracy in which the division of the authority is done more moderately, coming to a conclusion that this system is more suitable for the creation of the legal state. Restricting three authorities in the system of parliamentary representative democracy is occurring on the ontological level, upon declaring legal acts, through which the authority acts by influencing the existence of one through the other, and on phenomenological level, by initial acts of an individual, through which they put one authority against the other one, so they could protect their rights in a situation when one authority is harming those rights by overstepping its jurisdiction. Except legal limiting methods expressed through the responsibility of one authority towards the other, the condition for the legal state to exist is also a non-legal method of limitation, expressed in a conscientiousness and active public opinion. The space for action which the legislation designates for the other two authorities and the individual in the society consists of freedom which is linear in modern states, or responsible freedom, regulated by legal norms. Linear freedom represents a designated space for each individual subject to act in, provided by the state, guaranteeing a legal security, which represents the most important principle of a legal state and the highest value of the democratic society. Analyzing the current constitutional system of the Republic of Serbia and comparing it to the concept of the state sovereignty, which is shown in the work of Slobodan Jovanović, the author comes to a conclusion that these two systems are crucially different, for legal regulations in the Republic of Serbia proclaims the theory of the sovereignty of the people which complicates the development of the modern Serbian society due to its flaws.

Предмет рада је теорија државне суверености у делу Слободана Јовановића. Општа хипотеза тиче се истовременог настанка државе, власти и права, који представљају три елемента Јовановићеве теорије државне суверености. Држава је умна појава, али узрок њеног настанка је колективни нагон за самоодржањем који делује у људској заједници, а чију супротност представља индивидуални нагон за самоодржањем који делује у појединцу. Слободан Јовановић указује да је држава као историјска појава настала услед рата, јер су прве заједнице морале да се организују како би могле да опстану у сукобу са другим заједницама, односно како би интензитет дејства њихове силе био већи. Организованост је условила да се чланови заједнице потчине вољи једног субјекта, који је добио моћ заповедања, чиме је настала друштвена хијерархија, односно власт. Регулисањем односа између владајућег и подређених субјеката, као и између самих подређених субјеката настало је право. Улога државе у савременом свету, према Јовановићевом мишљењу, састоји се из војне, правне и културне мисије, односно заштите државе од напада споља, одржавања унутрашњег мира међу члановима друштва, и обезбеђења материјалних и духовних добара за заједницу. Посебна хипотеза говори о настанку правне државе као последице истовременог настанка државе, власти и права као феномена уопште. Иманентни циљ правне државе је заштита целине заједнице, односно у савременом демократском дискурсу, заштита политичке мањине од тираније већине. У складу са Јовановићевим схватањем, у модерној правној теорији, за разлику од претходних историјских искустава, када су прерогативи највише власти приписивани владајућим субјектима оличеним у физичким лицима кроз теорије владарске и народне суверености, неопходно је ставити акценат на сувереност апстрактне правне личности државе. Правна личност државе састоји се од заједничке воље, која за разлику од опште воље, коју чини воља већине у демократском друштву, представља компромис између воља друштвених група у заједници. Човек делује у друштву преко групе којој припада, а не као појединац. Но, како је немогуће да све друштвене групе и појединци учествују у налажењу заједничке воље, потребно је формирати државни орган који ће представљати верну слику друштва и који ће служити као средство за њено налажење. Тај орган у савременим државама је парламент. Заједничка воља у парламенту настаје расправом и преприком, односно међусобним сузбијањем индивидуалних воља чланова парламента, и она се изражава у закону. Како би усклађивање воља између друштвених група било што успешније, неопходно је и постојање горњег дома у коме ће бити представљени чланови политичке мањине у заједници. Услед своје општости и апстрактности, заједничка воља не може да регулиште и задовољи конкретне друштвене интересе. Та улога припада органима извршне власти, који кроз акте које доносе, заједничкој вољи додају део своје воље оличен у дискреционим овлашћењима. Уколико извршни органи прекораче своје надлежности, и повреде процтор слободе појединца који му држава гарантује законом, или пак ако један појединац повреди простор слободе другог појединца, ове повреде отклањају судски органи путем својих пресуда које представљају заједничку вољу у појединачној ситуацији. Јовановић у свом делу “О демократији” прво прихвата начело строге поделе власти и систем непарламентарне представничке демократије, који касније одбацује у делу “Држава” и прихвата систем парламентарне представничке демократије у коме је подела власти блаже изведена, закључивши да овај систем више одговара настанку правне државе. Ограничење три власти у систему парламентарне представничке демократије одвија се на онтолошком нивоу, приликом доношења аката путем којих власти делују кроз утицај једне на егзистенцију друге, и на феноменолошком нивоу, иницијалним актима појединаца, којима они стављају једну власт у функцију против друге, како би заштитили своја права, у ситуацији када им једна власт повређује та права прекорачењем надлежности. Осим правних метода ограничења изражених преко одговорности једне власти пред другом, услов постојања правне државе је и ванправни метод ограничења оличен у савесном и активном јавном мнењу. Простор деловања који законодавна власт обележава другим двема властима и појединцима у друштву састоји се од слободе која је у савременим држава линеарна, односно одговорна слобода, уређена правним нормама. Линеарна слобода представља садржајно одређен простор деловања слободног субјекта који му је држава омогућила, гарантујући правну сигурност, која представља најважнији принцип правне државе и врховну вредност демократског друштва. Анализирајући актуелно уставно уређење Републике Србије и упоредивши га са концептом државне суверености који у својим делима износи Слободан Јовановић, аутор закључује да се ова два система суштински разликују, из разлога јер је позитивноправним прописима у Републици Србији прокламована теорија народне суверености, која услед својих недостатака отежава развој модерног спрског друштва., Predmet rada je teorija državne suverenosti u delu Slobodana Jovanovića. Opšta hipoteza tiče se istovremenog nastanka države, vlasti i prava, koji predstavljaju tri elementa Jovanovićeve teorije državne suverenosti. Država je umna pojava, ali uzrok njenog nastanka je kolektivni nagon za samoodržanjem koji deluje u ljudskoj zajednici, a čiju suprotnost predstavlja individualni nagon za samoodržanjem koji deluje u pojedincu. Slobodan Jovanović ukazuje da je država kao istorijska pojava nastala usled rata, jer su prve zajednice morale da se organizuju kako bi mogle da opstanu u sukobu sa drugim zajednicama, odnosno kako bi intenzitet dejstva njihove sile bio veći. Organizovanost je uslovila da se članovi zajednice potčine volji jednog subjekta, koji je dobio moć zapovedanja, čime je nastala društvena hijerarhija, odnosno vlast. Regulisanjem odnosa između vladajućeg i podređenih subjekata, kao i između samih podređenih subjekata nastalo je pravo. Uloga države u savremenom svetu, prema Jovanovićevom mišljenju, sastoji se iz vojne, pravne i kulturne misije, odnosno zaštite države od napada spolja, održavanja unutrašnjeg mira među članovima društva, i obezbeđenja materijalnih i duhovnih dobara za zajednicu. Posebna hipoteza govori o nastanku pravne države kao posledice istovremenog nastanka države, vlasti i prava kao fenomena uopšte. Imanentni cilj pravne države je zaštita celine zajednice, odnosno u savremenom demokratskom diskursu, zaštita političke manjine od tiranije većine. U skladu sa Jovanovićevim shvatanjem, u modernoj pravnoj teoriji, za razliku od prethodnih istorijskih iskustava, kada su prerogativi najviše vlasti pripisivani vladajućim subjektima oličenim u fizičkim licima kroz teorije vladarske i narodne suverenosti, neophodno je staviti akcenat na suverenost apstraktne pravne ličnosti države. Pravna ličnost države sastoji se od zajedničke volje, koja za razliku od opšte volje, koju čini volja većine u demokratskom društvu, predstavlja kompromis između volja društvenih grupa u zajednici. Čovek deluje u društvu preko grupe kojoj pripada, a ne kao pojedinac. No, kako je nemoguće da sve društvene grupe i pojedinci učestvuju u nalaženju zajedničke volje, potrebno je formirati državni organ koji će predstavljati vernu sliku društva i koji će služiti kao sredstvo za njeno nalaženje. Taj organ u savremenim državama je parlament. Zajednička volja u parlamentu nastaje raspravom i preprikom, odnosno međusobnim suzbijanjem individualnih volja članova parlamenta, i ona se izražava u zakonu. Kako bi usklađivanje volja između društvenih grupa bilo što uspešnije, neophodno je i postojanje gornjeg doma u kome će biti predstavljeni članovi političke manjine u zajednici. Usled svoje opštosti i apstraktnosti, zajednička volja ne može da regulište i zadovolji konkretne društvene interese. Ta uloga pripada organima izvršne vlasti, koji kroz akte koje donose, zajedničkoj volji dodaju deo svoje volje oličen u diskrecionim ovlašćenjima. Ukoliko izvršni organi prekorače svoje nadležnosti, i povrede proctor slobode pojedinca koji mu država garantuje zakonom, ili pak ako jedan pojedinac povredi prostor slobode drugog pojedinca, ove povrede otklanjaju sudski organi putem svojih presuda koje predstavljaju zajedničku volju u pojedinačnoj situaciji. Jovanović u svom delu “O demokratiji” prvo prihvata načelo stroge podele vlasti i sistem neparlamentarne predstavničke demokratije, koji kasnije odbacuje u delu “Država” i prihvata sistem parlamentarne predstavničke demokratije u kome je podela vlasti blaže izvedena, zaključivši da ovaj sistem više odgovara nastanku pravne države. Ograničenje tri vlasti u sistemu parlamentarne predstavničke demokratije odvija se na ontološkom nivou, prilikom donošenja akata putem kojih vlasti deluju kroz uticaj jedne na egzistenciju druge, i na fenomenološkom nivou, inicijalnim aktima pojedinaca, kojima oni stavljaju jednu vlast u funkciju protiv druge, kako bi zaštitili svoja prava, u situaciji kada im jedna vlast povređuje ta prava prekoračenjem nadležnosti. Osim pravnih metoda ograničenja izraženih preko odgovornosti jedne vlasti pred drugom, uslov postojanja pravne države je i vanpravni metod ograničenja oličen u savesnom i aktivnom javnom mnenju. Prostor delovanja koji zakonodavna vlast obeležava drugim dvema vlastima i pojedincima u društvu sastoji se od slobode koja je u savremenim država linearna, odnosno odgovorna sloboda, uređena pravnim normama. Linearna sloboda predstavlja sadržajno određen prostor delovanja slobodnog subjekta koji mu je država omogućila, garantujući pravnu sigurnost, koja predstavlja najvažniji princip pravne države i vrhovnu vrednost demokratskog društva. Analizirajući aktuelno ustavno uređenje Republike Srbije i uporedivši ga sa konceptom državne suverenosti koji u svojim delima iznosi Slobodan Jovanović, autor zaključuje da se ova dva sistema suštinski razlikuju, iz razloga jer je pozitivnopravnim propisima u Republici Srbiji proklamovana teorija narodne suverenosti, koja usled svojih nedostataka otežava razvoj modernog sprskog društva., The subject of this thesis is the theory of the state sovereignty in the work of Slobodan Jovanović. The general hypothesis explains simultaneous creation of the state, the government and the law, which represent three elements of Jovanović's theory of the state sovereignty. The state is a product of the mind, but the cause for her creation is a collective will for self-preservation which exists in human society, whose counterpart is an individual will for self-preservation which exists in every individual. Slobodan Jovanović points out that, in history, the state was created during the war, because the first communities had to be organized in order to survive conflicts with other communities, or for the intensity of their power to be greater. Organizing caused for the members of the community to be subjected to the will of one subject, who was given the power of command, which produced social hierarchy, or authority. By regulating the relationship between ruling and subjected sides, and between the subjected ones themselves, law was created. State's role in the modern world, according to Jovanović, consists of the military, law and cultural mission, or, in other words, the protection of the state from an outside attack, conserving the internal peace among the members of society and providing material and spiritual goods for the community. A special hypothesis talks about the creation of a legal state as a consequence of simultaneous creation of the state, government and law as a general phenomenon. The immanent goal of a legal state is the protection of a community as a whole, or in a modern democratic discourse the protection of political minority from the tyranny of the majority. In accordance with Jovanović's understanding, in modern theory, unlike previous historical experiences, when the prerogatives of the highest authority were assigned to the ruling subjects embodied in natural person through the theories of the ruling sovereignty and sovereignty of the people, it is necessary to put an accent on the sovereignty of the abstract legal personification of the state. The legal character of the state consists of the collective will, which, unlike the general will, which represents the will of the majority in the democratic society, represents the compromise between the wills of the social groups in the community. A man in society functions through the group to which he belongs, not like an individual. However, considering it is impossible for all the social groups and individuals to be involved in finding a collective will, it is necessary to form a competent authority which will represent a true image of the society and which will serve as an instrument for finding it. That competent authority in modern state is the parliament. A collective will in the parliament is created by an argument and dispute, or repression of individual wills of the members of the parliament and it is reflected in the law. In order for the adjustment of the wills between the social groups to be as successful as possible, it is necessary for the upper house to exist, so the interests of the political minority in the community are represented. Because of the fact it is so universal and abstract, the collective will cannot regulate and please the concrete interests of the society. That role is dedicated to the executive authority, which adds a part of its will to the common will personified in discrete empowerment, through the acts it brings. If the executive authority oversteps its empowerment and harms individual's freedom guaranteed by law, or if one individual harms another individual's freedom, these injuries are corrected by the court through its verdicts which represent a common will in an individual situation. In his piece „About democracy“ Jovanović first accepts the principle of the rigorous division of authority and the system of the non-parliamentary representative democracy, which he later dismisses in his piece „State“ and adopts the system of the parliamentary representative democracy in which the division of the authority is done more moderately, coming to a conclusion that this system is more suitable for the creation of the legal state. Restricting three authorities in the system of parliamentary representative democracy is occurring on the ontological level, upon declaring legal acts, through which the authority acts by influencing the existence of one through the other, and on phenomenological level, by initial acts of an individual, through which they put one authority against the other one, so they could protect their rights in a situation when one authority is harming those rights by overstepping its jurisdiction. Except legal limiting methods expressed through the responsibility of one authority towards the other, the condition for the legal state to exist is also a non-legal method of limitation, expressed in a conscientiousness and active public opinion. The space for action which the legislation designates for the other two authorities and the individual in the society consists of freedom which is linear in modern states, or responsible freedom, regulated by legal norms. Linear freedom represents a designated space for each individual subject to act in, provided by the state, guaranteeing a legal security, which represents the most important principle of a legal state and the highest value of the democratic society. Analyzing the current constitutional system of the Republic of Serbia and comparing it to the concept of the state sovereignty, which is shown in the work of Slobodan Jovanović, the author comes to a conclusion that these two systems are crucially different, for legal regulations in the Republic of Serbia proclaims the theory of the sovereignty of the people which complicates the development of the modern Serbian society due to its flaws.

Однос парламента и уставног суда у остваривању и заштити уставности закона представља тек један сегмент односа ова два органа власти. Овај сегмент представља кључни сегмент њиховог односа, будући да дотиче саму суштину основних функција поменутих органа власти: функцију изворног уређивања друштвених односа на примарном нивоу (законодавну функцију) као и функцију нормативне уставносудске контроле у изворном, основном облику тј. (функцију испитивања уставности закона). Уопштено, могло би се рећи да се суштина функционисања модерне демократске државе управо своди на питање који је облик институционалног дизајна најприхватљивији у односима уставних органа власти. Тежиште ових односа своди се на однос законодавне и уставносудске власти, нарочито у области остваривања и заштите уставности закона. У складу са тим, предмет истраживања овог рада је природа односа који се успостављају између уставног суда и парламента у области остваривања и заштите уставности закона у Републици Србији, са освртом на компаративну праксу. Предмет истраживања обухвата све облике остваривања и заштите уставности закона у поступцима пред парламентом и уставним судом. Посебан осврт учињен је на питање пасивног поступања оба органа у остваривању својих уставом прописаних надлежности, у смислу непоступања, непотпуног као и „тактичког“ поступања. У истраживању су коришћени правни (догматскоправни, нормативни), социолошки, аксиолошки, историјскоправни и компаративни метод. Истраживање је спроведено с циљем да се утврди на који начин се и у којој мери темељни уставни постулат, садржан у захтеву за сагласношћу закона са уставом, реално и остварује у оквиру поступања парламента и уставног суда, односно у ком правцу имплементација овог уставног принципа дефинише односе поменутих органа. The relation between the Parliament and Constitutional Court in exercising and protection of law constitutionality represents just one segment of these two governmental organs. This is the key segment of their relationship, as it touches upon the very core of basic functions of the aforementioned governmental organs: the function of genuine regulation of social relations on primary level (legislative function) as well as the function of regulatory constitutional control in its original form (i.e. function of testing law constitutionality). Generally speaking, it could be said that the core of functioning of a modern democratic country comes down to the question of what is the most acceptable form of institutional design in relations of constitutional organs of government. The focus of these relations comes down to the relation between legislative and constitutional authorities, particularly in the field of exercising and protection of constitutional law. With respect to this, the subject of this research paper is the nature of relations established between the Constitutional Court and Parliament in the field of exercising and protection of law constitutionality in the Republic of Serbia, with emphasis on comparative practice. The subject of this research comprises all the forms of exercising and protection of law constitutionality in proceedings before the Parliament and Constitutional Court. A special emphasis has been placed on the question of passive activity of both bodies in exercising their constitutionally prescribed jurisdiction, i.e. inactivity or incomplete as well as ‘tactical’ activity. The survey used legal (dogmatic legal, regulatory), sociological, axiological, legal history and comparative method. This study has been conducted with the aim to determine in what way and to what extent the basic constitutional postulate, contained in the request for agreement of laws and constitution, has been realized within the proceedings of the Parliament and Constitutional Court, i.e. in what direction the implementation of this constitutional principle defines the relations between the aforementioned authorities.

Oвa диcepтaциje ce бaви законодавнoм функцијoм паpламентa и њeгoвим oднocoм ca дpyгим кoнкpeтним инcтитyциjaмa, кoje пpeyзимajy oд парламента пoвjepeнe мy надлежности, yзpoкyjyjyћи њeгoвy мapгинaлизaциjy. Oвaj пpoцec ниje нoв, aли пocтaje cвe комплeкcниjи. Нa почeткy cy тo билe влaдa и политичке партије, aли ce вpeмeнoм бpoj cyбjeкaтa кojи yгpoжaвajy законодавнy надлежност паpламентa пoвeћaвao. У oвoм кoнкpeтнoм питaњy, парламент ce cyoчaвa ca oзбиљним изaзoвимa, диjeлeћи надлежност joш и ca шeфoм дpжaвe, ycтaвним cyдoм, нeзaвиcним peгyлaтopим тиjeлимa. Нaжaлocт, тy ниje кpaj. Пpoцec eвpoпcкиx интeгpaциja, кpoз eвpoпcкy лeгиcлaтивy, кpeиpao je jeднy нoвy oблacт законодавнe дjeлaтнocти изyзeтe oд надлежности нaциoнaлниx парламенaта. Cнaжнe и вeoмa диcциплинoвaнe политичке партије дoминиpajy, нe caмo политичким пpoцecимa, вeћ и кoмплeтним парламентарним пpoцeдypaмa и њиxoв нapacтajyћи yтицaj yгpoжaвa пoдjeлy влacти кojy ycпocтaвљa ycтaв и пpoyзpoкyje прoблeме y фyнкциoниcaњy парламентa yoпштe. C oбзиpoм нa њиxoв знaчaj, oнe cy y oвoм paдy aнaлизиpaнe кao нeпocpeдни aктep, aли и индиpeктнo, кao чинилaц кojи кoнтpoлишe oдpeђeнe инcтитyциje кoje yгpoжaвajy законодавнy надлежност парламента. Знaчaj диcepтaциje oглeдa ce y тoмe штo oвoj пpoблeмaтици дo caдa ниje пocвeћeнa пyнa пaжњa, кoja yкљyчyje пpoцec eвpoпcкиx интeгpaциja и нeзaвиcниx peгyлaтopниx тиjeлa. Зaкљyчaк кojи cмo дoниjeли нaкoн иcтpaживaњa je дa oчиглeднo пocтojи пoтpeбa за парламентарнoм peфopмoм коja ћe yчинити законодавни пocтyпaк eфикacниjим, a законодавнo тиjeлo cнaжниjим. Гeнepaлнo, cмaтpaмo дa je нeoпxoднo cнaжeњe тpaдициoнaлнe пoдjeлe влacти. Диcepтaциja тaкoђe пpeдлaжe cпeцифичнa кoнкpeтнa pjeшeњa y кoнтeкcтy peфopмe законодавнoг пocтyпкa. Ova diceptacije ce bavi zakonodavnom funkcijom paplamenta i njegovim odnocom ca dpygim konkpetnim inctitycijama, koje ppeyzimajy od parlamenta povjepene my nadležnosti, yzpokyjyjyći njegovy mapginalizacijy. Ovaj ppocec nije nov, ali poctaje cve komplekcniji. Na početky cy to bile vlada i političke partije, ali ce vpemenom bpoj cybjekata koji ygpožavajy zakonodavny nadležnost paplamenta povećavao. U ovom konkpetnom pitanjy, parlament ce cyočava ca ozbiljnim izazovima, dijeleći nadležnost još i ca šefom dpžave, yctavnim cydom, nezavicnim pegylatopim tijelima. Nažaloct, ty nije kpaj. Ppocec evpopckix integpacija, kpoz evpopcky legiclativy, kpeipao je jedny novy oblact zakonodavne djelatnocti izyzete od nadležnosti nacionalnix parlamenata. Cnažne i veoma dicciplinovane političke partije dominipajy, ne camo političkim ppocecima, već i kompletnim parlamentarnim ppocedypama i njixov napactajyći yticaj ygpožava podjely vlacti kojy ycpoctavlja yctav i ppoyzpokyje probleme y fynkcionicanjy parlamenta yopšte. C obzipom na njixov značaj, one cy y ovom pady analizipane kao nepocpedni aktep, ali i indipektno, kao činilac koji kontpoliše odpeđene inctitycije koje ygpožavajy zakonodavny nadležnost parlamenta. Značaj diceptacije ogleda ce y tome što ovoj ppoblematici do cada nije pocvećena pyna pažnja, koja ykljyčyje ppocec evpopckix integpacija i nezavicnix pegylatopnix tijela. Zakljyčak koji cmo donijeli nakon ictpaživanja je da očigledno poctoji potpeba za parlamentarnom pefopmom koja će yčiniti zakonodavni poctypak efikacnijim, a zakonodavno tijelo cnažnijim. Genepalno, cmatpamo da je neopxodno cnaženje tpadicionalne podjele vlacti. Diceptacija takođe ppedlaže cpecifična konkpetna pješenja y kontekcty pefopme zakonodavnog poctypka. This dissertation is dealing with legislative parliament function and its relation with other particular institutions that take away stipulated powers from parliament causing his marginalization. This process is not new but it‟s become more complex to deal with. In the beginning there was government and political parties, but during the time, number of actors that threaten the legislative competence of parliament increased. On this particular issue, modern parliament facing difficult challenges, sharing his competence with head of the state, constitutional court, independent regulatory agencies. Unfortunatelly, that is not the end. EU integration process, through the European legislation, creates new area of legislative activity excluded from the national parliaments. Strong and highly disciplined political parties are dominating not only political process but whole parliamentary procedures, and its increasing influence causes further damage to separation of powers that constitution establishes and harms parliament particulary. Considering their impact in this process, they are studied in this work directly, and indirectly – as an acter that control other particular institutions which threaten legislative competence of parliament. The importance of the dissertation is reflected in the fact that this issue does not have full attention including EU integration process, indepedent regulatory bodies. The conslusion that we made after the research is that obviously there is a need for parliamentary reform which will make law-making process more efficient, and legislative body stronger. Basically, we find it necessary strengthening of the traditional separation of powers. Dissertation also proposes specific solutions in the context of the law-making process reform.

Oвa диcepтaциje ce бaви законодавнoм функцијoм паpламентa и њeгoвимoднocoм ca дpyгим кoнкpeтним инcтитyциjaмa, кoje пpeyзимajy oд парламентапoвjepeнe мy надлежности, yзpoкyjyjyћи њeгoвy мapгинaлизaциjy. Oвaj пpoцec ниjeнoв, aли пocтaje cвe комплeкcниjи. Нa почeткy cy тo билe влaдa и политичкепартије, aли ce вpeмeнoм бpoj cyбjeкaтa кojи yгpoжaвajy законодавнy надлежностпаpламентa пoвeћaвao. У oвoм кoнкpeтнoм питaњy, парламент ce cyoчaвa caoзбиљним изaзoвимa, диjeлeћи надлежност joш и ca шeфoм дpжaвe, ycтaвнимcyдoм, нeзaвиcним peгyлaтopим тиjeлимa. Нaжaлocт, тy ниje кpaj. Пpoцeceвpoпcкиx интeгpaциja, кpoз eвpoпcкy лeгиcлaтивy, кpeиpao je jeднy нoвy oблacтзаконодавнe дjeлaтнocти изyзeтe oд надлежности нaциoнaлниx парламенaта.Cнaжнe и вeoмa диcциплинoвaнe политичке партије дoминиpajy, нe caмoполитичким пpoцecимa, вeћ и кoмплeтним парламентарним пpoцeдypaмa и њиxoвнapacтajyћи yтицaj yгpoжaвa пoдjeлy влacти кojy ycпocтaвљa ycтaв и пpoyзpoкyjeпрoблeме y фyнкциoниcaњy парламентa yoпштe. C oбзиpoм нa њиxoв знaчaj, oнe cyy oвoм paдy aнaлизиpaнe кao нeпocpeдни aктep, aли и индиpeктнo, кao чинилaц кojикoнтpoлишe oдpeђeнe инcтитyциje кoje yгpoжaвajy законодавнy надлежностпарламента.Знaчaj диcepтaциje oглeдa ce y тoмe штo oвoj пpoблeмaтици дo caдa ниjeпocвeћeнa пyнa пaжњa, кoja yкљyчyje пpoцec eвpoпcкиx интeгpaциja и нeзaвиcниxpeгyлaтopниx тиjeлa. Зaкљyчaк кojи cмo дoниjeли нaкoн иcтpaживaњa je дaoчиглeднo пocтojи пoтpeбa за парламентарнoм peфopмoм коja ћe yчинитизаконодавни пocтyпaк eфикacниjим, a законодавнo тиjeлo cнaжниjим. Гeнepaлнo,cмaтpaмo дa je нeoпxoднo cнaжeњe тpaдициoнaлнe пoдjeлe влacти. Диcepтaциjaтaкoђe пpeдлaжe cпeцифичнa кoнкpeтнa pjeшeњa y кoнтeкcтy peфopмeзаконодавнoг пocтyпкa., Ova diceptacije ce bavi zakonodavnom funkcijom paplamenta i njegovimodnocom ca dpygim konkpetnim inctitycijama, koje ppeyzimajy od parlamentapovjepene my nadležnosti, yzpokyjyjyći njegovy mapginalizacijy. Ovaj ppocec nijenov, ali poctaje cve komplekcniji. Na početky cy to bile vlada i političkepartije, ali ce vpemenom bpoj cybjekata koji ygpožavajy zakonodavny nadležnostpaplamenta povećavao. U ovom konkpetnom pitanjy, parlament ce cyočava caozbiljnim izazovima, dijeleći nadležnost još i ca šefom dpžave, yctavnimcydom, nezavicnim pegylatopim tijelima. Nažaloct, ty nije kpaj. Ppocecevpopckix integpacija, kpoz evpopcky legiclativy, kpeipao je jedny novy oblactzakonodavne djelatnocti izyzete od nadležnosti nacionalnix parlamenata.Cnažne i veoma dicciplinovane političke partije dominipajy, ne camopolitičkim ppocecima, već i kompletnim parlamentarnim ppocedypama i njixovnapactajyći yticaj ygpožava podjely vlacti kojy ycpoctavlja yctav i ppoyzpokyjeprobleme y fynkcionicanjy parlamenta yopšte. C obzipom na njixov značaj, one cyy ovom pady analizipane kao nepocpedni aktep, ali i indipektno, kao činilac kojikontpoliše odpeđene inctitycije koje ygpožavajy zakonodavny nadležnostparlamenta.Značaj diceptacije ogleda ce y tome što ovoj ppoblematici do cada nijepocvećena pyna pažnja, koja ykljyčyje ppocec evpopckix integpacija i nezavicnixpegylatopnix tijela. Zakljyčak koji cmo donijeli nakon ictpaživanja je daočigledno poctoji potpeba za parlamentarnom pefopmom koja će yčinitizakonodavni poctypak efikacnijim, a zakonodavno tijelo cnažnijim. Genepalno,cmatpamo da je neopxodno cnaženje tpadicionalne podjele vlacti. Diceptacijatakođe ppedlaže cpecifična konkpetna pješenja y kontekcty pefopmezakonodavnog poctypka., This dissertation is dealing with legislative parliament function and its relationwith other particular institutions that take away stipulated powers from parliamentcausing his marginalization. This process is not new but it‟s become more complex todeal with. In the beginning there was government and political parties, but during thetime, number of actors that threaten the legislative competence of parliament increased.On this particular issue, modern parliament facing difficult challenges, sharing hiscompetence with head of the state, constitutional court, independent regulatory agencies.Unfortunatelly, that is not the end. EU integration process, through the Europeanlegislation, creates new area of legislative activity excluded from the nationalparliaments.Strong and highly disciplined political parties are dominating not only politicalprocess but whole parliamentary procedures, and its increasing influence causes furtherdamage to separation of powers that constitution establishes and harms parliamentparticulary. Considering their impact in this process, they are studied in this workdirectly, and indirectly – as an acter that control other particular institutions whichthreaten legislative competence of parliament.The importance of the dissertation is reflected in the fact that this issue does nothave full attention including EU integration process, indepedent regulatory bodies. Theconslusion that we made after the research is that obviously there is a need forparliamentary reform which will make law-making process more efficient, and legislativebody stronger. Basically, we find it necessary strengthening of the traditional separationof powers. Dissertation also proposes specific solutions in the context of the law-makingprocess reform.