Search

This paper deals with the establishing of the organizing models, on one side, and with folk music and its aesthetic characteristics in the interwar period, on the other. This problem significantly contributed to the present meaning of the term “folk music” (“narodna muzika”). The program of Radio Belgrade (founded in 1929) contained a number of folk music shows, often with live music. In order to develop folk music program, numerous vocal and instrumental soloists were hired, and different bands accompanied them. During that time, two official radio ensembles emerged - the Folk Radio Orchestra and the Tambura Radio Orchestra - displacing from the program the ensembles that were not concurrent to their technical and repertoire level. The decisive power in designing the program concept and content, but also in setting standards for the aesthetic values, was at the hands of music editorship of Radio Belgrade. The radio category of folk music was especially influenced by Petar Krstic (folk music editor in the period from 1930 to 1936) and his successor Mihajlo Vukdragovic (1937-1940), who formally defined all of the aforementioned characteristics, but in rather different ways. A general ambivalence in the treatment of the ensembles that performed at the radio reflects the implementation of their policies. In comparison to the official orchestras, the tavern singers and players received poor reviews in the editors’ reports, despite their strong presence on the program. On the other side, the official orchestras were divided according to the regional folklore instrumentarium, but also according to the quality of playing. The Folk Radio Orchestra probably had double leadership, so it was possible to observe different approaches to the music folklore, which eventually resulted in a unique tendency towards cherishing folk music. This paper represents an attempt to show how the media term “folk music” was constructed and where it currently stands in comparison to the usual study objects of ethnomusicology and popular music studies. My argument is that the discourse of authenticity was fundamental for the creation of official folk music. [Projekat Ministarstva nauke Republike Srbije, br. ON 177004: Serbian Musical Identities within Local and Global Frameworks: Traditions, Changes, Challenges]

This article deals with the process of creation of symbolic boundaries in the context of designing the folk music programs at Radio Belgrade since its foundation until the beginning of World War Two. A detailed insight into the musical contents aired on Radio Belgrade, the texts on folk music published in the radio weekly magazine (Radio Belgrade), and the preserved memoirs, with an emphasis on their broader socio-cultural and socio-political significance, has enabled me to single out the factors and mechanisms that played a key role in defining the boundaries of folk music. I will analyse the work of different editorial teams before World War Two; at the same time, I will consider the tastes and cultural preferences of the subscribers and listeners of the Radio Belgrade programs. By means of crossing out specific aesthetic, political and economical positions of radio editors and experts who designed the folk music program with the expectations of listeners and, to an extent, performers of folk music, I will attempt to explain how the process of symbolical demarcation of folk music as a separate entity, different from art and popular music, took place; but also, how the folk music broadcast on the radio related to the Serbian folk musical practices. [Projekat Ministarstva nauke Republike Srbije, br. ON 177004: Serbian Musical Identities within Local and Global Frameworks: Traditions, Changes, Challenges]

The paper, which was created as a result of a larger study on the functioning of the national and provincial public media service in Serbia during the fi rst six months of 2016, the authors explore how Radio Belgrade realizes this role. The analytical approach applied in the research relies on the theoretical tradition of cultural studies according to which the media are the institutions of representation and construction of reality rather than its simple reflection. Combined quantitative /qualitative content analysis is applied. The focus of the research is on the central information programme and the most important debates in which current social and political issues in the country and abroad have been treated. Research fi ndings indicate that Radio Belgrade meets most of the normative roles of the public service, but not the criterion of content diversity in terms of a channel representing diff erent social and political actors.

Повод за настанак ове књиге представљала је околност да се 2014. године навршило деведесет година од првог радијског преноса у Србији, емитованог путем Главне радиотелеграфске станице Београд – Раковица, као и осамдесет пет година од момента када је Радио Београд започео емисиони рад из простора међуспрата (мезанина) зграде Српске академије наука и уметности (САНУ). У част ових јубилеја, Музиколошки институт САНУ организовао је децембра 2014. године научни скуп са међународним учешћем под називом Радио као стуб развоја српске и југословенске музичке културе и уметности; намера организатора била је да се осветли вишеслојан и плодоносан допринос радија српској музичкој култури током читавог XX века, као и на преласку у нови миленијум. Током три дана одвијања научног скупа, који је обухватио предавања по позиву, панеле, сесије, као и пратећи садржај – трибине и промоције књига, организоване у сарадњи са Трећим програмом Радио Београда – музиколози, етномузиколози, композитори, театролози, продуценти, новинари, теоретичари и практичари радија различитих генерација, имали су прилике да презентују резултате својих истраживања, али и да, путем живих дискусија, размене своја искуства, да начине дијахронијски пресек делатности радија током протеклих деведесет година, те да повуку паралеле између онога „како се некад радило“ и какво је „стање на терену“ данас. На скупу су своја виђења изложили ветерани који су на Радио Београду провели читав свој радни век, али и сасвим млади радијски посленици, односно, теоретичари, који сагледавају проблеме везане за функционисање радија и за потребе слушалаца радијских програма у XXI веку. Успех научног скупа, али и чињеница да је више сарадника Музиколошког института САНУ, укључујући и уредницу овог издања, професионално стасавала на Радио Београду, мотивисао нас је да размишљамо о објављивању тематског зборника који би попунио значајну празнину у литератури посвећеној музици на Радио Београду, која досад није била предмет обухватнијих проучавања. Позиву да напишу радове за тематски зборник, чији смо циљ формулисали као потребу да се разветли вишеслојан и плодоносан допринос радија српској култури и уметности, одазвало се осамнаест аутора. Већина аутора фокусирала се на делатност Радио Београда, међутим, заступљени су и текстови посвећени Радио Новом Саду, комерцијалним радио станицама у Србији у XXI веку, као и феномену „преласка“ са радио таласа на интернет. Посебну групу чине радови посвећени Војничком Радио Београду (Зендер Белград), радио станици која је деловала за време немачке окупације Београда од 1941. до 1944. године, а чија је делатност досад углавном превиђана и игнорисана приликом проучавања развоја радија у Београду, Србији и/или Југославији. Премда су на научном скупу у организацији Музиколошког института САНУ учествовали и научници из иностранства, који су се проучавали делатност радио станица у земљама региона, определили смо се да овај тематски зборник буде у целости посвећен радију у Србији, јер би ширење теме на расветљавање специфичне позиције Радио Београда у некадашњем југословенском контексту далеко превазишло пројектовани обим ове књиге. Премда овај зборник, упркос својим знатним димензијама, нипошто не претендује на свеобухватност, жеља нам је била да допринесемо разумевању музике и дискурса о музици током вишедеценијског развоја једног од фундаменталних масовних медија, развоја који се одвијао у динамичним и константно променљивим друштвенополитичким околностима. Сагледан је утицај државних политика на уредничке стратегије пре Другог светског рата, током немачке окупације, у социјалистичком и постсоцијалистичком контексту. Разматран је развој и рецепција уметничких пракси које су у неком тренутку биле „нове” и „авангардне”; напоредо са тиме, разматрана је народна и популарна музика. Активности Радио Београда у домену музичке продукције и делатности њених бројних ансамбала завредиле су посебну пажњу, те је значајан број студија у овом зборнику посвећен управо овом сегменту. Заједнички циљ свих аутора био је да допринесу ширењу сазнања о улози медија у креирању музичких пракси, али и о укупној позицији радија и других масовних медија у савременом друштву. Пошто нисмо желели да ауторима текстова намећемо јединствен методолошки приступ, радови обједињени у овој књизи међусобно су доста различити. Неки од њих базирани су на проучавању архивске грађе, док се други више ослањају на „живо” радијско искуство и практичан рад; поједини аутори усмерени су на историјска разматрања, док се други баве садашњим тренутком и покушавају да сагледају улогу радија у будућности; један део радова опремљен је богатим критичким апаратом, док су други првенствено базирани на личним увидима и сећањима аутора-протагониста. Без обзира на ову хетерогеност, сваки од текстова обједињених у овој књизи доноси прегршт нових информација и систематизација. У оквиру ове публикације истиче се неколико тематских целина. Књига започиње историјским захватом у прве деценије деловања радија у Србији: Ивана Весић разматра „просветитељску” улогу радија између два светска рата; Мирјана Николић и Маја Васиљевић баве се делатношћу београдске радио станице у условима немачке окупације током Другог светског рата, док је Даринка Симић-Митровић сагледала допринос Радио Београда промоцији, пласману и очувању српске уметничке музике у деценијама после Другог светског рата, али и начинила паралелу са данашњим тренутком, у којем је, нажалост, овај сегмент делатности радија готово у потпуности занемарен. Следећу тематску област представља осврт на иновације које је српској уметничкој музици донео Радио Београд, посебно на плану електронске музике и радиофоније. Владан Радовановић пише о Електронском студију Радио Београда, чији је био оснивач и дугогодишњи руководилац; Марија Ћирић доноси пресек развоја и стваралачких домета српске радиофонске уметности, док се Ана Котевска надовезује на њено излагање, али се фокусира на радиофонску поетику једне истакнуте уметнице, Иване Стефановић. У делу књиге који се бави програмским концепцијама, Снежана Николајевић пише о садејству музике и текста у музичким емисијама Радио Београда. Два рада посвећена су различитим сегментима делатности Трећег програма Радио Београда: Ивана Медић разматра циклус концерата Музичка модерна, који је током две деценије српској јавности представљао најзначајније тенденције савремене уметничке музике у свету, док се Ирина Максимовић и Растко Јаковљевић осврћу на, у много чему пионирску, делатност етномузиколога Драгослава Девића, који је уређивао циклус емисија посвећен музици са различитих меридијана. С друге стране, Весна Ивков анализира на који начин је редакција програма народне музике на Радио Новом Саду, током више деценија, одговарала на културне потребе слушалаца у мултикултуралној средини каква је Војводина. Најопсежнији сегмент књиге посвећен је анализи делатности различитих ансамбала Радио Београда односно Радио-телевизије Србије. Ову тематску област отвара есејистички рад Слободана Пајића (Slobodan Dan Paich), позоришног редитеља који је највећи део живота провео у иностранству. Као један од малобројних, данас живих, чланова прве поставе Дечијег хора Радио Београда, Пајић евоцира успомене из тог доба, анализира методе примењиване у раду са децом, али се и наслања на скорашња истраживања из области когнитивне психологије, те указује на који начин данас, у свом професионалном раду, примењује искуства која је стекао као дечак. Јелена Јанковић-Бегуш је, на основу обимне архивске грађе, истражила допринос ансамбала Музичке продукције Радио-телевизије Србије фестивалу БЕМУС, од његовог оснивања до данас. Марија Маглов даје исцрпан преглед делатности Радио Београда и, посебно, дискографске куће ПГП РТС промоцији „озбиљне”, односно, уметничке музике. Најзад, Срђан Тепарић се бави делатношћу Хора РТС од почетка новог миленијума, која се одвија у веома неповољним финансијским и организационим околностима, те покушава да сагледа начине за излазак овог ансамбла из вишегодишње кризе. Завршна разматрања посвећена су улози радија у XXI веку. Ивана Ерцеговац, на основу података сакупљених путем квантитативног истраживања, сагледава радио као интегрисани део интернета, док се Марија Каран бави профилисањем радијског аудиторијума у данашње време, са посебним освртом на различите начине форматирања радијских емисија. Дугујем, најпре, велику захвалност свим ауторкама и ауторима који су се одазвали позиву да приложе студије за овај тематски зборник. Поред тога, захваљујем се колегиницама и колегама који су учествовали на научном скупу Радио као стуб развоја српске и југословенске музичке културе и уметности, у својству излагача, модератора сесија, или учесника пратећих програма (промоција и трибина): Јелена Арнаутовић, Срђан Атанасовски, Саша Божидаревић, Марија Думнић, Богдан Ђаковић, Јелена Јовановић, Милица Кнежевић, Соња Лончар, Ђорђе Малавразић, Татјана Марковић, Ивана Миладиновић-Прица, Биљана Милановић, Милан Милојковић, Ивана Неимаревић, Јелена Новак, Андрија Павловић, Александра Паладин, Ана Петров, Горица Пилиповић, Екехард Пистрик (Eckehard Pistrick), Ксенија Стевановић, Леон Стефанија (Leon Stefanija), Катарина Томашевић и Стефан Цветковић. Посебно се захваљујем колегиницама и колегама који су ми помогли у различитим фазама припреме овог зборника: најпре, рецензентима Димитрију О. Големовићу и Мелити Милин, који су препознали значај објављивања ове књиге; затим, Мирјани Николић, Драгани Стојановић-Новичић, Христини Медић, Ани Котевској, Зорици Премате и Јелени Јанковић-Бегуш. Значајну медијску подршку активностима Музиколошког института САНУ пружиле су колегинице Ана Ђорђевић и Тамара Маљковић. Велику захвалност дугујем свим сарадницима и административном особљу Музиколошког института САНУ. Објављивање ове књиге не би било могуће без финансијске подршке коју су нам пружили СОКОЈ – Организација музичких аутора Србије и Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Ову публикацију посвећујемo успомени на Даринку Симић-Митровић, која је преминула 28. октобра 2015. године. Њен огроман допринос Радио Београду, у својству главне уреднице музичког програма и директорке Музичке продукције, при чему посебно место заузима њена улога хроничарке деловања Хора и Симфонијског оркестра ове медијске куће, као и њене активности у погледу снимања, пласмана и очувања српске уметничке музике, завређују да буду предмет посебне књиге. др Ивана Медић

У овом раду биће представљени носачи звука који су настали у сарадњи између уредника емисије Драгстор озбиљне музике Радио Београда и Продукције грамофонских плоча Радио-телевизије Србије (ПГП РТС). Ова сарадња је уједно и повод да се поменута емисија, а тиме и носачи звука настали у оквиру њеног концепта, проблематизују у контексту појаве популариза- ције озбиљне музике. С обзиром на дуготрајност емисије и интересовање за носаче звука настале у оквиру њеног концепта, могу се поставити питања о ефекту који њена програмска концепција (одабир и начин презентовања дела озбиљне музике) остварује код слушалаца, као и о вредности коју одређена музика има у различитим контекстима. Between Radio television Belgrade (RTB, later, Radio television of Serbia / RTS) and Production of Gramophone records of Radio television of Belgrade/ Radio television of Serbia (PGP RTB / PGP RTS) there was a close cooperation, because they belonged to the same media company. One of the results of that cooperation was a series of recordings thematically related to some Radio Belgrade shows. These releases are examined in this paper in the context of the problem of popularisation of classical music in the Socialist Federal Republic of Yugoslavia. Based on the information found in the archives of these institutions, this paper deals with the concept of both radio shows and related recordings, with the focus on one particularly popular show – Classical Music Store. This show is paradigmatic example of the striving to popularise classical music, which was an important part of socialist cultural policy. The idea of the show, which is still running and also has its TV counterpart, was to present classical music to the broader audience and combine it with formats of contact programme, with guests in studio, phone calls and musical requests by the listeners. Characteristics of the show, such as: presentation of local artists, “going out” of the studio i.e. organising public concerts and top-lists were copied from such popular music formats. The top-lists are the most interesting because of the specific role that top lists play in the media and record industry. By using this concept, the show Classical Music Store emphasises market value and the capacity of its concept to attract buyers, which is evident from the fact that the PGP releases of the music played within this show is purchased; moreover, these recordings continue to be released, even when the production of other classical music editions is in serious decline. Thus, it seems that the format of this show, born out of the socialist context where the value of the classical music was educational, was easily adapted to the context of the transition towards a capitalist society, where the ability of a musical product to attract buyers can be regarded as a new value.

Феномен педагошке праксе није нужно ограничен на процес образовања и његову институционализацију, већ се може посматрати знатно шире. Овакво обухватније посматрање педагошке праксе послужило је као полазиште у истраживању музичког програма Радио Београда између два светска рата. Полазећи од чињенице да је радио као масовни медиј поиман као важно средство у процесу образовног и културног уздизања шире популације, неупитно је његово доминантно позиционирање спрам слушалаца. Посебно је наглашена важност радија у процесу успостављања одређених стандарда када је реч о одабиру музике и музичких извођача који би омогућили слушаоцима да усвоје претпоставке о томе које су музичке и извођачке праксе одговарајуће и прихватљиве и обрнуто. Слушаоци су пружали отпор „педагошкој” радијској пракси, посебно када је реч о музичким емисијама. То се може закључити на основу штампаних програма Радио Београда, потом, сведочења уредника и хроничара и, најзад, сачуваних архивских докумената. Путем анализе поменуте грађе, размотрићу видове сучељавања носилаца „педагошке” радијске праксе и слушалаца радијског програма и изнети закључке о његовим ефектима. According to Bernstein (2000), the concept of pedagogical practice should not be reduced to the educational process and its institutionalisation. On the contrary, it has to be treated as a wider social phenomenon. Bernstein’s approach served as a starting point in the research of musical program of the interwar Radio Belgrade, the results of which are presented in this paper. Considering the fact that the radio as a mass media was understood as a key instrument in the process of social and cultural emancipation of the masses, its dominant position towards consumers was pondered as indisputable. It was particularly acknowledged by the contemporaries who were continually observing and critically examining the program of Radio Belgrade as well as the other radio stations in the Kingdom of Yugoslavia. They were, among other things, accentuating the role of the radio both in the process of creating standards of music performance and music repertoire and the process of formation of music taste of the wider public. Still, although music critics and chroniclers presumed the power of radio in the construction of national identity and musical preferences of the audiences, regarding them as passive subjects whose choices could be completely controlled and conditioned, the reality was quite the opposite. Not only were the radio listeners not passive, but they openly expressed their resistance to pedagogical radio policies in the sphere of music. This assumption derives from the analyses of published programmes of Radio Belgrade, memoirs of the programme editors and archival documents. It points to the fact that radio programme served as a place of collision of antagonistically oriented forces – on the one hand, music editors and professionals who played the roles of cultural and national pedagogues dedicated to the process of mediation of dominant social knowledge, beliefs and opinions and, on the other hand, listeners who were supposed to accept and internalise that knowledge, beliefs and opinions.

According to Bernstein (2000), the concept of pedagogical practice should not be reduced to the educational process and its institutionalisation. On the contrary, it has to be treated as a wider social phenomenon. Bernstein’s approach served as a starting point in the research of musical program of the interwar Radio Belgrade, the results of which are presented in this paper. Considering the fact that the radio as a mass media was understood as a key instrument in the process of social and cultural emancipation of the masses, its dominant position towards consumers was pondered as indisputable. It was particularly acknowledged by the contemporaries who were continually observing and critically examining the program of Radio Belgrade as well as the other radio stations in the Kingdom of Yugoslavia. They were, among other things, accentuating the role of the radio both in the process of creating standards of music performance and music repertoire and the process of formation of music taste of the wider public. Still, although music critics and chroniclers presumed the power of radio in the construction of national identity and musical preferences of the audiences, regarding them as passive subjects whose choices could be completely controlled and conditioned, the reality was quite the opposite. Not only were the radio listeners not passive, but they openly expressed their resistance to pedagogical radio policies in the sphere of music. This assumption derives from the analyses of published programmes of Radio Belgrade, memoirs of the programme editors and archival documents. It points to the fact that radio programme served as a place of collision of antagonistically oriented forces – on the one hand, music editors and professionals who played the roles of cultural and national pedagogues dedicated to the process of mediation of dominant social knowledge, beliefs and opinions and, on the other hand, listeners who were supposed to accept and internalise that knowledge

Between Radio television Belgrade (RTB, later, Radio television of Serbia / RTS) and Production of Gramophone records of Radio television of Belgrade/ Radio television of Serbia (PGP RTB / PGP RTS) there was a close cooperation, because they belonged to the same media company. One of the results of that cooperation was a series of recordings thematically related to some Radio Belgrade shows. These releases are examined in this paper in the context of the problem of popularisation of classical music in the Socialist Federal Republic of Yugoslavia. Based on the information found in the archives of these institutions, this paper deals with the concept of both radio shows and related recordings, with the focus on one particularly popular show – Classical Music Store. This show is paradigmatic example of the striving to popularise classical music, which was an important part of socialist cultural policy. The idea of the show, which is still running and also has its TV counterpart, was to present classical music to the broader audience and combine it with formats of contact programme, with guests in studio, phone calls and musical requests by the listeners. Characteristics of the show, such as: presentation of local artists, “going out” of the studio i.e. organising public concerts and top-lists were copied from such popular music formats. The top-lists are the most interesting because of the specific role that top lists play in the media and record industry. By using this concept, the show Classical Music Store emphasises market value and the capacity of its concept to attract buyers, which is evident from the fact that the PGP releases of the music played within this show is purchased; moreover, these recordings continue to be released, even when the production of other classical music editions is in serious decline. Thus, it seems that the format of this show, born out of the socialist context where the value of the classical music was educational, was easily adapted t

О музичком животу у градским срединама у Србији постоји невелик број научних текстова. Сама градска народна музика, као што је типично за жанрове који би се могли сврстати у категорију популарне музике, углавном није била предмет етномузиколошког бележења, а касније ни проучавања. За њену изузетну виталност у свакодневној пракси кључно је извођење у кафанама, то јест специфичним културним просторима у којима су наступали професионализовани музичари. У овом раду биће представљено кафанско музицирање у Београду у периоду од 1929. до 1941. године, односно у делу међуратног периода током којег је, услед честог емитовања на програму Радио Београда, музика из београдских кафана постала веома популарна. Нарочито ће се размотрити друштвени аспекти овог музицирања на основу еснафских званичних аката. Материјал на основу којег се реконструише музицирање у кафанама у Београду прикупљен је архивским истраживањем, па се овим радом уједно указује на важност проучавања и тумачења историјских извора у етномузикологији (старих музичких снимака и званичне документације о музицирању), у циљу веродостојног промишљања о историјату народне музике и бољег разумевања савремене праксе. Musical life in urban areas of Serbia has been a topic of very few scientific papers. As it is typical for genres which can be interpreted as popular music, urban folk music was neither a common subject for collecting and later for research. Its distinguished vitality even in today’s everyday practice is caused mostly by performances in taverns, i.e. in specific cultural spaces where professional musicians perform. Kafana (the tavern) as a musical space is the arena of negotiation of public and private music performance, the musicians’ connection, the interaction of musicians with the audience, and performance of different music practices which profile a specific genre of urban folk music. This paper deals with musical performances in Belgrade taverns from 1929 to 1941 – the part of the interwar period when the music from the taverns in Belgrade became very popular because of Radio Belgrade broadcasting. Tavern musicians were the carriers of this performing practice, so they are considered a particular profession, not only because of the remuneration and the recognition of their skill in society, but also because of their grouping, education, specified gender roles and influences on music. Social aspects of this performing practice are analyzed by using the musicians guild’s official documents. The material for the reconstruction of this practice in Belgrade taverns is collected by archival research, so this paper aims to point out the importance of the interpretation of historical sources in ethnomusicology (old music recordings and official documentation about musical performances), with the goal to contribute to the understanding of its contemporary condition.

This article deals with the process of creation of symbolic boundaries in the context of designing the folk music programs at Radio Belgrade since its foundation until the beginning of World War Two. A detailed insight into the musical contents aired on Radio Belgrade, the texts on folk music published in the radio weekly magazine (Radio Belgrade), and the preserved memoirs, with an emphasis on their broader socio-cultural and socio-political significance, has enabled me to single out the factors and mechanisms that played a key role in defining the boundaries of folk music. I will analyse the work of different editorial teams before World War Two; at the same time, I will consider the tastes and cultural preferences of the subscribers and listeners of the Radio Belgrade programs. By means of crossing out specific aesthetic, political and economical positions of radio editors and experts who designed the folk music program with the expectations of listeners and, to an extent, performers of folk music, I will attempt to explain how the process of symbolical demarcation of folk music as a separate entity, different from art and popular music, took place; but also, how the folk music broadcast on the radio related to the Serbian folk musical practices. U ovom radu razmatraćemo proces kreiranja simboličkih granica u kontekstu oblikovanja programa narodne muzike na Radio Beogradu od njegovog osnivanja do početka Drugog svetskog rata. Detaljnim uvidom u muzički sadržaj emitovan na Radio Beogradu, a potom i u tekstove o narodnoj muzici objavljene u radijskom nedeljniku (Radio Beograd), te u postojeću memoarsku građu, pokušaćemo da izdvojimo činioce i mehanizme koji su imali ključnu ulogu prilikom definisanja granica narodne muzike, ukazujući na njihov širi sociokulturni i sociopolitički značaj. Tom prilikom analiziraćemo delanje različitih uredničkih timova do Drugog svetskog rata, a ujedno ćemo se osvrnuti i na kulturne preferencije pretplatnika i slušalaca Radio Beograda. Ukrštajući specifične estetske, političke i ekonomske pozicije radijskih urednika i stručnjaka koji su učestvovali u stvaranju programa narodne muzike sa pozicijama slušalaca i, delimično, izvođača, pokušaćemo da istaknemo kako se odvijao proces simboličkog razgraničenja narodne muzike kao posebnog entiteta, distinktivnog u odnosu na visoumetničku i popularnu (komercijalnu) muzičku praksu, i ujedno, na specifičan način postavljenog u odnosu na folklornu.

This paper deals with the establishing of the organizing models, on one side, and with folk music and its aesthetic characteristics in the interwar period, on the other. This problem significantly contributed to the present meaning of the term 'folk music' ('narodna muzika'). The program of Radio Belgrade (founded in 1929) contained a number of folk music shows, often with live music. In order to develop folk music program, numerous vocal and instrumental soloists were hired, and different bands accompanied them. During that time, two official radio ensembles emerged - the Folk Radio Orchestra and the Tambura Radio Orchestra - displacing from the program the ensembles that were not concurrent to their technical and repertoire level. The decisive power in designing the program concept and content, but also in setting standards for the aesthetic values, was at the hands of music editorship of Radio Belgrade. The radio category of folk music was especially influenced by Petar Krstić (folk music editor in the period from 1930 to 1936) and his successor Mihajlo Vukdragović (1937-1940), who formally defined all of the aforementioned characteristics, but in rather different ways. A general ambivalence in the treatment of the ensembles that performed at the radio reflects the implementation of their policies. In comparison to the official orchestras, the tavern singers and players received poor reviews in the editors' reports, despite their strong presence on the program. On the other side, the official orchestras were divided according to the regional folklore instrumentarium, but also according to the quality of playing. The Folk Radio Orchestra probably had double leadership, so it was possible to observe different approaches to the music folklore, which eventually resulted in a unique tendency towards cherishing folk music. This paper represents an attempt to show how the media term 'folk music' was constructed and where it currently stands in comparison to the usual study objects of ethnomusicology and popular music studies. My argument is that the discourse of authenticity was fundamental for the creation of official folk music. Muzičko uredništvo Radio Beograda imalo je odlučujuću ulogu u osmišljavanju programske koncepcije, sadržaja i estetskih vrednosti muzike. Na radijsku kategoriju narodne muzike posebno su uticali Petar Krstić i Mihajlo Vukdragović. Sprovođenje njihove politike ogleda se u generalno ambivalentnom pristupu orkestarskim sastavima koji su nastupali na radiju. Kafanski pevači i svirački sastavi su, uprkos velikoj zastupljenosti u programu, dobijali, spram zvaničnih orkestara, loše kritike u referatima uredništva. S druge strane, i sami zvanični orkestri (Narodni i Tamburaški) bili su podeljeni prema folklornom regionalnom instrumentarijumu, kao i prema kvalitetu sviranja. Konačno, Narodni radio-orkestar je najverovatnije imao dvojno vođstvo, te je moguće čitati različite pristupe muzičkom folkloru, koji su ipak rezultirali jedinstvenom tendencijom negovanja narodne muzike. Ovaj tekst predstavlja nastojanje da se utvrdi kako je konstruisan medijski pojam narodne muzike. Zaključno je stanovište da se narodna muzika zvanično profiliše svojom autentičnošću.

Après la Première Guerre mondiale la radiophonie devient un moyen destiné à la distraction d’un vaste public d’abord en Grande-Bretagne, en Allemagne et en Amérique du Nord. Mais déjà en 1924, la BBC utilise la radio comme moyen d’éducation dont le programme embrasse alors un grand nombre d’écoles britanniques. La fin des années 20 du siècle passé représente la période où l’on introduit des cours de langues étrangères. Le corpus réuni nous permet de constater qu’il s’agit en premier lieu de la BBC, mais on trouve sporadiquement d’autres témoignages sur l’utilité d’émissions en langues étrangères. Au tout début des années 30, presque toutes les stations européennes émettent cette sorte de programme : on enseigne, en général, le français, l’anglais, l’allemand et l’italien. On parle, on traduit et même on chante en langues étrangères partout. On en discute aussi pendant des congrès internationaux. Radio Belgrade suit l’exemple d’autres stations et engage, en 1929, quelques professeurs pour enseigner l’allemand et le français à un large auditoire qui s’aident de leçons publiées dans un hebdomadaire alors populaire en Serbie. Au début, pour ce qui est du français, on est à la recherche d’un matériel convenable. Pendant quelques années, jusqu’à l’interruption de ces cours, en 1937, la structure de ces leçons a évolué. Aussi bien les débutants que les apprenants avancés ont pu y trouver quelque chose d’utile. L’histoire de l’éducation a prouvé que le premier pas de cet enseignement radiophonique avait été suffisamment assuré pour pouvoir continuer à avancer dans ce domaine. After World War I, radio became a means of entertainment aimed at a wide audience, starting with Great Britain, Germany and North America. As early as 1924, the BBC also resorted to radio as a teaching aid, catering to a large number of British schools. Towards the late 1920s, foreign language courses were introduced. Based on the available evidence, it has been determined that they were first started by the BBC, but there are also documents from other sources showing support for foreign language programs. In the early 1930s, almost all European radio stations broadcast foreign language courses - generally French, English, German and Italian - based on conversation, translation or songs. Such courses are discussed at international conferences. Radio Belgrade follows suite and, in 1929, hires German and French teachers who use material published simultaneously by a Serbian weekly for their highly-popular courses. For French, a special effort was made to find adequate linguistic material. Until they were suspended in 1937, the format evolved substantially. All in all, beginners and advanced listeners alike could find something useful to learn. History of education shows that this first step was steady enough to foster further positive

Musical life in urban areas of Serbia has been a topic of very few scientific papers. As it is typical for genres which can be interpreted as popular music, urban folk music was neither a common subject for collecting and later for research. Its distinguished vitality even in today’s everyday practice is caused mostly by performances in taverns, i.e. in specific cultural spaces where professional musicians perform. Kafana (the tavern) as a musical space is the arena of negotiation of public and private music performance, the musicians’ connection, the interaction of musicians with the audience, and performance of different music practices which profile a specific genre of urban folk music. This paper deals with musical performances in Belgrade taverns from 1929 to 1941 – the part of the interwar period when the music from the taverns in Belgrade became very popular because of Radio Belgrade broadcasting. Tavern musicians were the carriers of this performing practice, so they are considered a particular profession, not only because of the remuneration and the recognition of their skill in society, but also because of their grouping, education, specified gender roles and influences on music. Social aspects of this performing practice are analyzed by using the musicians guild’s official documents. The material for the reconstruction of this practice in Belgrade taverns is collected by archival research, so this paper aims to point out the importance of the interpretation of historical sources in ethnomusicology (old music recordings and official documentation about musical performances), with the goal to contribute to the understanding of its contemporary condition.