Кривац без кривице, жртва без награде, Венеција без Венеције кнегиње Јелисавете

У раду се, на примеру историјске драме Јелисавета, кнегиња црногорска Ђуре Јакшића истражују проблеми приватног и јавног бића, односно аспекти индивидуалне и колективне сфере. Показујесе да се у равнима предочених модуса егзистенције рађа могућност пренебрегавања колективног, као и његовог преласка у домен личног, што даље омогућава развијање трагедије која надраста историјску драму. Да би се, с друге стране, прецизно дочарала колективна свест црногорског горштака као представника поробљеног народа, испитују се сами структурни елементи драме, објашњавају стереотипне представе о „проклетој туђинки“, уз то „лукавој Латинки“, што је све тесно повезано с мотивом издајства, који се овде појављује као друга страна поменутих представа. Спој сакралног и профаног – морала и традиције, на једној, и еротског, демонског и рушилачког, на другој страни, остварује своју пуноћу у додиру два света, две културе, где сваки/свака, у напрегнутој борби за доминацију, доводи до потпуног слома и апсолутног ништења.