Terorizam kao vid političkog komuniciranja: upotreba propagande nasilnom akcijom u borbi oko hegemonije

Rad analizira komunikološku dimenziju terorističkog akta, polazeći od pretpostavke da se za nasiljem poseže radi prenošenja različitih poruka neverbalnim putem. Kroz istraživanje tehnike propagande nasilnom akcijom, na kojoj se u velikoj meri temelji komunikaciona taktika terorista, autor teži da ispita dalekosežnije domete komunikacione strategije pobunjeničkih formacija u borbi protiv dominantne hegemonije. Kombinujući elemente teorijske koncepcije propagandi Žaka Elila (Jacques Ellul) sa kulturološkim pristupom u objašnjavanju mehanizama funkcionisanja hegemonije, autor opovrgava gledišta koja pobunjenicima negiraju mogućnost da, korišćenjem nasilnih akata, efikasno ostvare propagandnu nameru. Autor zaključak zasniva na tri argumenta. Prvo, da je u savremenoj propagandi uticaj na ponašanje publike (ortopraxie) korisniji cilj od uticaja na promenu njenih stavova (ortodoxie). Drugo, da je u pretpropagandnom polju moguće uočiti elemente na koje se nasilni akt može nadovezati, a koji izmiču hegemonskoj kontroli, usled protivurečnosti između ideoloških naracija i realne strukture. Treće, da se terorističkim aktom nosioci istovremeno obraćaju različitim vrstama publike, sa različitim ciljevima. Autor zaključuje da se propagandna efikasnost može ispoljiti na dva plana: 1) kratkoročno, kada nasilni akt deluje kao direktni „okidač” za željeno ponašanje publike; i 2) dugoročno, uključivanjem čina i izazvanog ponašanja u mrežu sećanja, koje postaje element pretpropagande na koji se u budućnosti može referisati.