Експресионистичко наслеђе у савременом српском песништву

Питање експресионистичког наслеђа у поетички вишеслојној савременој српској поезији остало је занемарено у нашој књижевној науци, иако је у питању један од њених највиталнијих традицијских токова. Отуда се отвара значајно поље истраживања бројних интертекстуалних веза и утицаја експресионистичке традиције у поезији најистакнутијих српских песника друге половине XX века (М. Павловић, С. Раичковић, И. В. Лалић, Б. Петровић, Љ. Симовић, А. Ристовић, Д. Смиљанић, Н. Тадић). Утицај експресионистичке поетике у њиховој поезији није био директан и очит, него дубоко и спонтано уткан у њихову самосвојну песничку визију, што ове песнике и чини већ признатим, савременим „класицима” наше поезије. Експресионистичка традиција активирана је у њиховој поезији на стваралачки нов, креативан начин, у постмодернистичком кључу и садејству са другим, често опречним традицијским токовима (од неосимболизма и неонадреализма, до дубинских наслага усменог и средњовековног наслеђа), што је стварало неочекиване интертекстуалне спојеве и нов песнички квалитет. На интертекстуалном и компаратистичком плану, уочавају се бројне духовно-поетичке сродности наших савремених песника са најзначајнијим експресионистичким ауторима у нашем и европском књижевном контексту (М. Црњански, Растко Петровић, Д. Васиљев, Г. Бен, Г. Тракл, Г. Хајм, Е. Ласкер-Шилер). И поред свих специфичности и разлика индивидуалних поетика ових песника, утврдили смо да у њиховој поезији долази до реактуализације готово свих експресионистичких топоса (топоса града, смрти, рата, апокалипсе, „живих мртваца”, космоса/хаоса, дисоцијације и подвојености субјекта, као и топоса божанско/сатанско). Проблематизујући ове експресионистичке топосе у новим књижевно-историјским и цивилизацијским околностима, наши савремени песници отварају бројна питања духовног, личног и колективног идентитета и опстанка човека на крају другог миленијума. Такође, у њиховом песништву издвојили смо низ кључних експресионистичких стилско-реторичких и обликовних пост
Pitanje ekspresionističkog nasleđa u poetički višeslojnoj savremenoj srpskoj poeziji ostalo je zanemareno u našoj književnoj nauci, iako je u pitanju jedan od njenih najvitalnijih tradicijskih tokova. Otuda se otvara značajno polje istraživanja brojnih intertekstualnih veza i uticaja ekspresionističke tradicije u poeziji najistaknutijih srpskih pesnika druge polovine XX veka (M. Pavlović, S. Raičković, I. V. Lalić, B. Petrović, LJ. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić). Uticaj ekspresionističke poetike u njihovoj poeziji nije bio direktan i očit, nego duboko i spontano utkan u njihovu samosvojnu pesničku viziju, što ove pesnike i čini već priznatim, savremenim „klasicima” naše poezije. Ekspresionistička tradicija aktivirana je u njihovoj poeziji na stvaralački nov, kreativan način, u postmodernističkom ključu i sadejstvu sa drugim, često oprečnim tradicijskim tokovima (od neosimbolizma i neonadrealizma, do dubinskih naslaga usmenog i srednjovekovnog nasleđa), što je stvaralo neočekivane intertekstualne spojeve i nov pesnički kvalitet. Na intertekstualnom i komparatističkom planu, uočavaju se brojne duhovno-poetičke srodnosti naših savremenih pesnika sa najznačajnijim ekspresionističkim autorima u našem i evropskom književnom kontekstu (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Ben, G. Trakl, G. Hajm, E. Lasker-Šiler). I pored svih specifičnosti i razlika individualnih poetika ovih pesnika, utvrdili smo da u njihovoj poeziji dolazi do reaktualizacije gotovo svih ekspresionističkih toposa (toposa grada, smrti, rata, apokalipse, „živih mrtvaca”, kosmosa/haosa, disocijacije i podvojenosti subjekta, kao i toposa božansko/satansko). Problematizujući ove ekspresionističke topose u novim književno-istorijskim i civilizacijskim okolnostima, naši savremeni pesnici otvaraju brojna pitanja duhovnog, ličnog i kolektivnog identiteta i opstanka čoveka na kraju drugog milenijuma. Takođe, u njihovom pesništvu izdvojili smo niz ključnih ekspresionističkih stilsko-retorič
The question of expressionist heritage in poetic multilayer contemporary Serbian poetry has been neglected in our literary science, although it is one of its most vital traditional trends. A significant field of research of numerous intertextual ties and influence of expressionist tradition in the poetry of the most prominent Serbian poets of the second half of XX century (M. Pavlović, S. Raičković, Ivan V. Lalić, B. Petrović, Lj. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić) is therefore revealed. The influence of expressionist poetics in their poetry was not direct and obvious, but deeply and spontaneously interlaced in their unique poetic vision, which makes these poets already recognised, contemporary „classics” of our poetry. The expressionist tradition was activated in their poetry in a new inventive and creative fashion, in postmodernism clue, and in interaction with the other, often opponent traditional trends (from neosymbolism and neosurrealism, to deep layers of oral and medieval heritage), which has created unexpected intertextual bonds and new poetic quality. At the intertextual and comparative level, a numerous spiritual and poetic similarities of our contemporary poets with the most significant expressionist authors in our and European literary context can be observed (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Benn, G. Trakl, G. Heym, E. Lasker-Schüler). Besides all specificities and differences in individual poetics of these poets, we have identified the reactualisation of almost all expressionist toposes in their poetry (toposes of city, death, war, apocalypse, „living deadˮ, cosmos/chaos, dissociative and divided subject, and divine/satan topos). By problematising these expressionist toposes in new literary-historic and civilisation circumstances, our contemporary poets open numerous questions of spiritual, personal and collective identity and survival of a man at the end of second millennium. Furthermore, we have detected a range of key expre