Дужничка доцња у римском класичном праву

Дужничка доцња је неиспуњење могуће, доспеле и утуживе престације за које је одговоран дужник. Из оваквог одређења појма проистиче да је за њен настанак неопходно да се кумулативно оствари пет услова. Престација која се дугује мора да доспе на наплату, да у том тренутку њено испуњење буде могуће и утуживо, неопходно је да она није испуњена и да је за то одговоран дужник. Једно од најспорнијих у литератури јесте питање да ли је позивање дужника да испуни престацију – интерпелација – услов настанка дужничке доцње. Обрада извора указује на то да интерпелација није услов настанка дужничке доцње. Услов настанка дужничке доцње је дужникова одговорност за неиспуњење. Када је она субјективна, услов одговорности је дужникова кривица. Услов кривице је да је дужник имао свест о својој обавези (намера и свесни нехат) или да је морао да има свест о својој обавези (несвесни нехат). Интерпелација је тек један од начина да се дужник лиши могућности да позивом на одсуство свести негира своју одговорност. Међутим, због своје практичности, она је вероватно била у пракси најчешће коришћени начин увођења елемента свести у дужникову одговорност, али то не мења закључак да позивање дужника да испуни престацију није услов настанка дужничке доцње. Када се не испуни престација из облигације заштићене тужбом без клаузуле ex fide bona, дужник не одговара уколико је до неиспуњења дошло услед више силе или случаја. Уколико је до неиспуњења дошло услед несвесног нехата, дужник не одговара за обавезе из стипулације, али одговара за обавезе из легата. Кад до неиспуњења дође услед свесног нехата или намере, дужник је одговоран. Када се не испуни престација из облигације заштићене тужбом са клаузулом ex fide bona, дужник не одговара уколико је до неиспуњења дошло услед више силе. За неиспуњење до ког је дошло услед casus-а, дужник је одговарао у правним пословима у којима је предвиђена одговорност за кустодију, док код осталих облигација заштићених тужбом са клаузулом ex fide bona, није. За намеру је
Dužnička docnja je neispunjenje moguće, dospele i utužive prestacije za koje je odgovoran dužnik. Iz ovakvog određenja pojma proističe da je za njen nastanak neophodno da se kumulativno ostvari pet uslova. Prestacija koja se duguje mora da dospe na naplatu, da u tom trenutku njeno ispunjenje bude moguće i utuživo, neophodno je da ona nije ispunjena i da je za to odgovoran dužnik. Jedno od najspornijih u literaturi jeste pitanje da li je pozivanje dužnika da ispuni prestaciju – interpelacija – uslov nastanka dužničke docnje. Obrada izvora ukazuje na to da interpelacija nije uslov nastanka dužničke docnje. Uslov nastanka dužničke docnje je dužnikova odgovornost za neispunjenje. Kada je ona subjektivna, uslov odgovornosti je dužnikova krivica. Uslov krivice je da je dužnik imao svest o svojoj obavezi (namera i svesni nehat) ili da je morao da ima svest o svojoj obavezi (nesvesni nehat). Interpelacija je tek jedan od načina da se dužnik liši mogućnosti da pozivom na odsustvo svesti negira svoju odgovornost. Međutim, zbog svoje praktičnosti, ona je verovatno bila u praksi najčešće korišćeni način uvođenja elementa svesti u dužnikovu odgovornost, ali to ne menja zaključak da pozivanje dužnika da ispuni prestaciju nije uslov nastanka dužničke docnje. Kada se ne ispuni prestacija iz obligacije zaštićene tužbom bez klauzule ex fide bona, dužnik ne odgovara ukoliko je do neispunjenja došlo usled više sile ili slučaja. Ukoliko je do neispunjenja došlo usled nesvesnog nehata, dužnik ne odgovara za obaveze iz stipulacije, ali odgovara za obaveze iz legata. Kad do neispunjenja dođe usled svesnog nehata ili namere, dužnik je odgovoran. Kada se ne ispuni prestacija iz obligacije zaštićene tužbom sa klauzulom ex fide bona, dužnik ne odgovara ukoliko je do neispunjenja došlo usled više sile. Za neispunjenje do kog je došlo usled casus-a, dužnik je odgovarao u pravnim poslovima u kojima je predviđena odgovornost za kustodiju, dok kod ostalih obligacija zaštićenih tužbom sa klauzulom e
Mora debitoris is an unfulfillment of a possible, due and enforceable obligation for which the debtor is responsible. Consequently, five conditions need to be fulfilled cumulatively so that it would come into being. Prestation owed must be due, its fulfillment must at that moment be possible and enforceable, it must be unfulfilled and the debtor must be responsible for it. One of the most controversial issues in the literature is the question whether warning the debtor to fulfill the prestation – interpellatio – is a condition of mora debitoris. Analysis of the sources implies that it is not. The condition of mora debitoris is debtor’s responsibility for the unfulfillment. When it is a subjective one, the condition of the responsibility is debtor’s guilt. The condition of guilt is debtor’s awareness of his obligation (intent and conscious negligence) or at least his duty to be aware of it (unconscious negligence). Interpellatio is merely one of the ways to deprive the debtor of a possibility to justify his unfulfillment arguing the lack of awareness. However, due to the fact that it was a very practical means, it was probably the most commonly used way to introduce the element of awareness into debtor’s responsibility. Nevertheless, the conclusion that warning the debtor to fulfill the prestation – interpellatio – is not a condition of mora debitoris stands still. When prestation of an obligation protected by an actio without the ex fide bona clause is unfulfilled, the debtor is not responsible if the unfulfillment is the result of a casus or a vis maior. If it is a consequence of unconscious negligence, the debtor is not responsible for the stipulatio obligations, but he is for the legatum ones. When the unfulfillment results from conscious negligence or intent, the debtor is responsible. When prestation of an obligation protected by an actio with the ex fide bona clause is unfulfilled, the debtor is not responsible if the unfulfillment is the result of a vis maior