Na raskršću puteva razgradnje plastike i produkcije biomaterijala

Iako je već čitav vek prisutna u životima ljudi, plastika je i dalje jedan od najraznovrsnijih, najčešće proizvođenih i korišćenih materijala. Nekada najveća prednost plastike – izdržljivost – danas predstavlja veliki problem, jer je čini teško razgradivim materijalom koji se gomila u životnoj sredini [1]. Najčešće korišćen pristup za odlaganje ovog polimera je deponovanje, koje je pored ekološke pretnje ujedno i ekonomski izazov, jer se ovakvim odlaganjem plastike gubi uložena energija i mogućnost za ponovnu upotrebu materijala. Sa druge strane, biološki proces, zasnovan na enzimskoj razgradnji, pruža nekoliko prednosti: blage uslove, nizak utrošak energije, i odsustvo opasnih hemikalija [2]. Poseban značaj enzimske razgradnje plastike je što obezbeđuje niz metabolita - polaznih jedinjenja za proizvodnju novih vrednih polimera [3], čime se doprinosi uspostavljanju cirkularne ekonomije kada su u pitanju plastični materijali. Paralelno sa razvijanjem i unapređivanjem bioloških pristupa u razgradnji plastičnog otpada, istražuju se i ekološki prihvatljivi materijali koji bi mogli zameniti plastiku, kao što je biorazgradiv biopolimer - bakterijska nanoceluloza (Slika 1). Zahvaljujući svojim izvanrednim svojstvima kao što su mehanička čvrstoća, hidrofilnost, biokompatibilnost, obnovljivost i netoksičnost, bakterijska nanocelloza ima potencijal za primenu u različitim granama industrije [4]. Međutim, produkcija bakterijske nanoceluloze na industrijskoj skali je otežana visokom cenom medijuma za rast bakterija proizvođača. Iz tog razloga su svetska istraživanja poslednjih godina usmerena na optimizaciju produkcije bakterijske nanoceluloze korišćenjem različitih vrsta otpada [5].